radiobalkanfox
Pevač Hasan Dudić na estradi je preko četrdeset godina, a sada je otkrio nepoznate detalje iz svog života i priznao da je na početku svoje karijere spavao na klupi u Beogradu.
– Bio sam tako blizu, a tako daleko, Beograd i Šabac bili su udaljeni dva sata putovanja autobusom. Imao sam već dve godine staža i orkestar iz hotela „Metropol“ je svirao tada u Banji Koviljači, tu sam ih upoznao, spakovao sam svoje odelo, par košulja i torbicu i došao kod njih u Beograd. Lepo su me dočekali i svi su rekli „Ovo je onaj mali, Šabanov brat“. Sviralo je devet muzičara, pevao je Toma Zdravković, Kvaka, Šemsa i ja kao atrakcija – počeo je pevač, pa otkrio da nakon završenog nastupa nije imao gde da spava:
– Pevao sam toliko bila je prava ludnica, ali kada je došao fajront u kafani, nisam imao gde da spavam. Hotel nije hteo da me primi, nisam imao ličnu kartu, bio sam maloletan. Onda su me jedan momak iz obezbeđenja i njegova žena primili na dva, tri dana. Posle toga su mi dali da spavam na Adi Ciganliji u bungalovima, bio je oktobar mesec i bilo je jako hladno. Tada sam se razboleo i morao sam kući u Šabac da odem, posle par dana sam se vratio i nastavio da pevam u restoranu „Kovač“.
– Nakon toga sam upoznao jednog čoveka koji me je odveo u hotel „Union“, tu su mi dali sobu, imao sam sve, čak i televiziju, prali su mi košulje. Taj čovek mi je rekao da ću sa tog mesta napraviti karijeru i sve je počelo iz tog hotela gde sam pevao. Bilo je dana i kada sam spavao na klupama, sećam se da sam pevao u jednoj kafani gde su u pola tri najavili fajront, a ja sam ostajao dok poslednji gosti ne odu. Oko pola četiri ujutru krenem niz Balkansku ulicu i vidim jedna otvorena vrata, uđem u zgradu, stanem uz zid i stojeći spavam. Napolju hladno, a ja samo u odelu, gledao sam na sat kada će pola pet da dođe autobus za Šabac, crkavao sam od zime, kada uđem u autobus i kada čovek pusti grejanje, ja odmah zaspim – zaključio je pevač za Grand.
Nedavno je pevač priznao da jedva krpi kraj sa krajem budući da živi od penzije koja iznosi svega 30.000 dinara.
– Posle dugogodišnje borbe da ostvarim nacionalnu penziju ništa mi više nije ostalo, nego da štrajkujem glađu ispred neke ustanove u centru grada. Posle nesreće koja me zadesila pre nekoliko godina otišao sam u invalidsku penziju, ali to ne može meni da pokrije ni troškove infostana. Šabanova Goca i Sanela me često zovu da pitaju da li mi nešto treba. Pre bih umro nego njima da tražim novac, ne zato što me je sramota, već zato što želim da se izborim za svoj dinar. Ne upirem prstom ni u koga, pogotovo ne na ljude koji su u poslednje vreme ostvarili pravo na nacionalnu penziju, ali ima onih koji su je dobili, a imaju manje zasluge od mene – pričao je Dudić.
Kako je istakao njemu nije jasno zašto je odbijen za nacionalnu penziju.
– Precrtali su me tamo gde sam odlazio da se žalim, bez objašnjenja zašto je nisam dobio. Ni od moje Zlate nikada nisam zajmio novac, čak sam ja nju učio davno kako da dođe do penzije, a ja sam izvisio. Pričao sam joj da na vreme sebi sve uplaćuje, pa se snašla. Mi smo naši, ali ja ne bih da mi neko pomaže. Mnogo se sekiram, padam od sekiracije po ulici i non-stop sam pod lekovima. Mene je korona dotukla, a pijem više vrsta lekova, pa vi vidite šta meni ostaje od novca kad platim račune, pa lekove. To je jedan užas. Kad imam novca i mačke piju vino, a kad nemam, ješću kilo hleba i mleko tri dana. Zbog toga kupim lekove koje mogu, a ne sve koje mi je doktor prepisao. Veliki su troškovi – rekao je on ranije za Republiku.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar