radiobalkanfox
Najbolja serija na 29. Sarajevo film festivalu, po glasovima publike, jeste “Frust”. Nastala u produkciji “Fajerflaja” i Telekoma Srbija, kreatora Srđana Vuletića i Gabora Kriglera i u režiji Danisa Tanovića, konačno je dočekala premijeru. U maniru velikih svetskih hitova, prikazana je na regionalnoj platformi Vojo (Voyo), a prodata i u nekoliko evropskih zemalja. Njen tvorac i čuveni scenarista Srđan Vuletić za Kurir sumira utiske i otkriva kako je napisao ovu neobičnu priču smeštenu u Sarajevu.
Pogledajte scene iz serije “Frust”
Serija “Frust” najgledanija je u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj. Da li ste iznenađeni uspehom?
– Da budemo precizniji, najgledanija je, evo, već na platformi Vojo (Voyo). Mi smo uvek verovali u našu seriju i jedva smo čekali trenutak da napokon možemo da je pokažemo publici. To što su prve reakcije jako dobre potvrđuje da smo dobro radili i ohrabruje nas da će biti još lepih vesti vezano za prodaju i distribuciju serije. Pokazalo se da je “Frust” sveža, uzbudljiva i drugačija serija od onoga što se dosad u regionu nudilo. Ali mislim da je važan faktor u prijemu serije odigrala i činjenica da je glumačka podela puna relativno novih lica: Deni Mešić, Dunja Stojanović, Anđela Jovanović, Maja Izetbegović, Sanela Krsmanović, Alban Ukaj i drugi. Uz sve to, Danis Tanović kao reditelj i činjenica da je vrlo popularni DJ Solomun radio na muzici privukli su neke gledaoce.
Foto: Firefly Promo
Možete li da gledate svoju seriju iz ugla običnog gledaoca?
– Ceo život se trudim da se stavim u ulogu “običnog” gledaoca dok pišem ili režiram, iako instinktivno znam da je to pogrešan pristup. Jer “običan” gledalac je neuhvatljiva kategorija, svako od nas ima različite afinitete, životne, pa i filmske. Ako biste pokušali da pravite nešto da se približite svakom gledaocu, napravili biste neukusni bućkuriš. U tom smislu, verujem da projekti s jakom i jasnom vizijom privlače publiku. Recimo, konkretno, kad smo radili “Frust”, ceo tim je upravo težio da ide uz nos svemu što se podrazumeva kad se pomisli na seriju iz našeg, eks-ju regiona. Kad tako razmišljate, ne razmišljate previše o tome šta bi ljudi želeli da gledaju, već se više fokusirate na snagu svoje priče i način realizacije, a publika to uvek prepozna.
“Frust” otvara zanimljivo pitanje: zašto publika često nagrađuje skandal više nego talenat? Jesmo li postali društvo koje više voli spektakl nego istinu?
– Jednostavno, neki važni događaji ili skandali imaju efekat galvanizacije fokusa javnosti, ali postaju i tačka polarizacije društva. Oni postaju spektakl u kojem svako učestvuje svesno ili nesvesno i postaju referentna tačka o kojoj svi imamo mišljenje, i ta gomila mišljenja postaje jedna kakofonija koja zamagljuje sam događaj od kojeg je sve krenulo. U tom procesu, pitanje istine u modernom društvu je odjednom postalo dosta kompleksno i činjenice kao da su postale manje važne od ugla gledanja, od toga ko vam se obraća i tako dalje. Sve to čini život užasno frustrirajućim i napetim.
Srđan Vuletić Foto: BoBa Nikolić
Koliko je “Frust” zapravo priča o savremenom muškarcu koji više ne zna gde mu je mesto u svetu? Da li se i vi danas osećate frustrirano?
– “Frust” je serija koja govori o tome da ne samo da smo svi frustrirani već i kako je energija frustracija ogromna, i ko zna da je otključa, može da učini čuda. Takođe, ovo je serija o tome kako društvene mreže omogućavaju pojedincima da kanališu frustracije i kreiraju efekat lavine. Društvene mreže postale su neka superalatka koja vam omogućava da pokrenete mase, iako nemate nikakvu “old school” harizmu. Čak ne morate nikog ni da sretnete uživo. Mi smo na filmskim marketima reklamirali “Frust” kao seriju o superjunaku kojem je jedino oružje prezir prema stvarnosti. I da vam odgovorim na pitanje do kraja – da, i ja sam ponekad frustriran. I dodatno me frustrira kad vidim kako me frustracije obuzmu, i sve tako ukrug.
Sarajevo u seriji nije samo kulisa već punokrvni lik. Koliko je taj lokalni kontekst bio ključan za priču, a koliko je ona zapravo univerzalna i primenljiva na bilo koji veći grad u svetu?
– Zanimljivo je da smo u jednom trenutku razvoja projekta očistili sve te lokalne detalje i kontekst, jer smo koketirali s premeštanjem priče u neki drugi grad. Međutim, i tada je osnovni model priče radio, frustracija je sveprisutna i nije ekskluzivna ni za jednu grupu ljudi, društveni sloj ili teritoriju. Tada smo bili sigurni da je priča univerzalna i da je jednostavno razumljiva na ljudskom nivou, što je uvek i najvažnija stvar.
Foto: BoBa Nikolić
Da li je humor na Balkanu poslednja linija odbrane od stvarnosti ili način da izbegnemo suočavanje s njom?
– Rekao bih oboje. Jednostavno, nekad humor pokazuje vašu snagu, a nekad slabost. A najčešće oboje istovremeno, koliko god da to zvuči kontradiktorno.
Kad ćemo u Beogradu videti vaš novi film “Vidra”?
– Nadam se sledeće jeseni ili zime.
Foto: Nemanja Nikolić
Pratite li rad kolega u Srbiji? Šta vam se dopada?
– Naravno da pratim, jer su mi mnoge kolege u Srbiji i prijatelji. Ovo je tip nezgodnog pitanja jer uvek nekoga zaboravim da pomenem, pa ću ih ovako u grupi sve pomenuti. U svakom slučaju, jako mi se dopao film “Jeste li videli ovu ženu” od pre nekoliko godina. Mislim da je taj film doneo dašak svežine u regionalnu kinematografiju.
Razvijate li nešto novo?
– Da, zajedno s koleginicom Ismirom Mašić razvijam seriju pod radnim nazivom “Druga šansa”, i to je projekat koji ima ogroman potencijal, ali u ovom trenutku neću više reći. Ako je neko zainteresovan da sazna nešto više, zna gde će me naći.
Mađar Gabor Krigler, koji ne zna ni reč našeg jezika, učinio je ove dijaloge boljim
Dijalozi u seriji zvuče vrlo prirodno, gotovo dokumentaristički. Da li ih gradite pažljivim pisanjem ili više osluškivanjem svakodnevnog govora i mentaliteta ulice?
Gabor Krigler Foto: Boba Nikolić
– Hvala vam. Ovo ću razumeti kao ozbiljan kompliment, jer ceo život balansiram između knjige i ulice, u smislu traženja inspiracije za pisanje. Dodao bih i da, uz sve ovo što ste nabrojali, dijaloge radim tako što mi nije teško da napravim sto verzija jedne scene, epizode. Poznat sam po tome što mogu da uradim sto verzija jedne epizode i jednostavno neću stati dok nisam zadovoljan. Jer, što više brusite neku stvar, ona postaje sjajnija. Tako je i s dijalozima. Ali ovde moram da pomenem kokreatora ove serije, Gabora Kriglera, koji je odigrao ogromnu ulogu da scenario ne potone u neke nerazumljive lokalizme i urbane mitove koje niko van granica našeg jezika ne razume. On je bio taj koji je čuvao zdravu kičmu priče i pazio da dijalozi ne odu u kolokvijalizam. Eto, jedan Mađar, koji ne zna ni reč našeg jezika, učinio je ove dijaloge boljim.
Bonus video: Timotijević o ulogama
Dodaj komentar