radiobalkanfox
Udovica Saše Popovića, Suzana Jovanović, u emisiji “Amidži šou” govorila je o najtežim trenucima nakon gubitka supruga. Ona je tokom razgovora sa Ognjenom Amidžićem emotivno pričala o njegovim poslednjim danima, a suze nije mogla da zadrži dok se prisećala bolnih trenutaka.
Suzana je na početku emisije otvorila dušu i priznala koliko joj teško pada život bez čoveka sa kojim je delila godine, ali i koliko joj pomažu porodica i svakodnevne obaveze.
Kako idu regularni dani? – pitao je Ognjen.
– Kao i svi, prvo kad ustaneš pogledaš polovinu kreveta gde je Sale spavao prazno… Sreća pa imam kucu koja je sa mnom u sobi i pravi mi društvo i ispunjava prazninu, ali niko ne može da ga zameni naravno. Tu mi je ćerka, nije se još odselila u svoj stan. Imam ljude koji rade, uhvate me obaveze. Ja i da hoću da sedim kod kuće ne mogu jer zovu, mora da se gleda nešto za stan, zovu majstori i nemam vremena da sednem i da još tugujem. Ja tugujem srcem, žalim srcem i dušom, ali više neću da plačem – nastavila je ona.
Voditelj ju je potom upitao da li je imala strah kako će nastaviti život sama.
– Prvo jutro kad je osvanulo posle njegovog odlaska i toliko sam plakala. Ja 40 dana nisam izlazila iz kuće i toliko sam plakala. Ja sam se pitala kako ću da uhvatim u svoje ruke sve što je on radio i da rešavam. Ja nisam bila obična domaćica kako mnogi zamišljaju i sedela kod kuće i kuvala ručak. Ja sam znala sve Saletove prve ideje i kako će da izgleda, za sve formate sam znala unapred scenario. On ustaje u tri noću, stavi jastuk, a onda kaže da ima ideju za novu sezonu, slepe audicije, sve sam znala. On mene pita: “Sule, šta misliš kako bi narod reagovao i da li će da im se dopadne?”. Ja sam narodno dete i znam kako narod razmišlja, šta bi voleo da vidi i čuje, pa kažem šta je dobro, a šta da promenimo i tako smo se dopunjavali. Ja bih sve dala sad da mogu da ga oživim, ali je to nemoguće – govorila je Suzana.
O njegovim poslednjim danima
Ona se potom osvrnula i na najteže trenutke koje je doživela tokom Sašine borbe sa bolešću, prisetivši se njegovih poslednjih dana.
– Nestajao je preda mnom, to me je najviše bolelo. Nije mogao ni da jede, ni da sedi, ni da hoda, to je bilo najstrašnije. Oni su mu davali lek protiv bolova i sredstvo za spavanje, da utone u san i da ne oseti, jer su to strašni bolovi bili na kraju.
Dodaj komentar