Tajni testament Bore Čorbe otkriva da je roker do poslednjeg dana brinuo o porodici dok tabloidi broje godine od njegovog odlaska

Dok je čitava nacija i dve godine nakon odlaska velikog Bore Đorđevića ostala uskraćena za onaj pravi, iskreni rokenrol, tabloidi su se pobrinuli da nam nadoknade tu prazninu detaljnim raščlanjivanjem njegovog tajnog testamenta, porodičnih raspodela imovine i reči koje je uputio najbližima pre odlaska u bolnicu.

Tajni testament u senci medijskih napisa i porodičnih dogovora

Iako je od tužnog odlaska neponovljivog frontmena Riblje čorbe već prošlo nemirne dve godine, magija njegovog imena i dalje bez greške privlači pažnju javnosti, pa su se tako pred očima radoznalih čitalaca obreli do sada neobjavljeni detalji o tome kako je muzički bard, pred sam ulazak u bolnicu i suočen sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, odlučio da u potpunoj tajnosti, ali sasvim smireno, sastavi svoj poslednji testament. Prema navodima dobro obaveštenih izvora, Bora je želeo da imovinu i budućnost najbližih uredi na vreme, vodeći računa o porodici sa kojom je bio neraskidivo povezan, dok su mu supruga i deca, koji su već imali izgrađene živote, bili glavna misao vodilja u tim teškim trenucima.

Posebnu težinu i onaj prepoznatljivi, setni ton nose reči koje je neposredno pred hospitalizaciju uputio supruzi, poručivši joj da njegovi najmiliji već imaju sve, dok njoj ostaje da mudro odluči šta joj je činiti ako dođe do iznenadnih situacija. Očigledno je da je autor antologijskih balada i u najtežim trenucima razmišljao o praktičnoj strani života, ostavljajući iza sebe jasno posložene račune i uretin porodični mir, daleko od očiju javnosti koja je tek sada dobila priliku da zaviri u te strogo čuvane privatne odaje.

Borino sokače, ZOO vrt i rodni Čačak koji još uvek meri zasluge

Dok se imovina delila papirima, sam Bora je za života imao kristalno jasan i prilično ciničan stav prema takozvanim posthumnim priznanjima, više puta ponavljajući da mu ordenje i nagrade koje dobije tek kada ga više nema ne znače apsolutno ništa, jer ih svakako neće videti. Mnogo više bi mu značilo da mu se aplaudira i klanja dok je živ, a posebno u rodnom Čačku prema kojem je gajio posebnu, gotovo nostalgičnu slabost, maštajući o tome da se jednog dana vrati „zastalno“ i da po njemu ponese ime neka ulica, mada se u svom prepoznatljivom, duhovitom maniru uvek rado podsećao da u beogradskom Zoološkom vrtu već odavno ima svoju stazu poznatu kao Borino sokače.

I dok mediji i dalje licitiraju sa imovinom, testamentima i željama legendarnog muzičara, nama ostaje samo da se setimo njegovih stihova koji su obeležili čitave generacije, dok se gradovi i institucije i dalje pregoni oko toga da li mu veća čast pripada na asfaltu prestonice ili u rodnom kraju. U svetu u kojem se rokenrol odavno preselio u čitulje i vesti o nasledstvu, Bora je bar ostao dosledan sebi – otišao je gospodski, sa čistim papirima i pesmom koja nadživljava sve redove iz sudskih spisa.