Tito je 3 puta primio ovog sportistu

Josip Broz Tito voleo je da se fotografiše sa šampionima i da uspešne sportiste ugosti u svojim rezidencijama, ali teško da bi se mogao opisati kao čovek koji nije propuštao utakmice i mečeve. Za razliku od miliona Jugoslovena koji su živeli za fudbal, košarku ili boks, doživotni predsednik SFRJ uglavnom je ostajao na distanci od tribina.

Svi su želeli da znaju za koga Tito navija

Odnos Josipa Broza prema sportu decenijama je pratio jedan gotovo folklorni detalj – pitanje za koji fudbalski klub navija.

U prvim posleratnim godinama pojavljivao se i na utakmicama Partizana i Crvene zvezde. Publika je, navodno, pažljivo pratila njegove reakcije, naročito kada bi Zvezda postigla gol, jer je bilo rašireno uverenje da je Tito naklonjeniji Partizanu.

Njegovo objašnjenje bilo je znatno manje uzbudljivo od navijačkih teorija.

„A meni je bilo svejedno“, govorio je Tito, dodajući da mu je važnije da utakmica bude dobra i da jugoslovenski fudbal ima što više kvalitetnih ekipa nego da po svaku cenu pobedi određeni klub.

Ni Hajduk nije prošao bez priče da upravo njemu pripada Titova naklonost.

Kada je 1962. godine primio delegaciju splitskog kluba, Tito je takve tvrdnje odbacio.

„Navijači Crvene zvezde i Partizana smatraju me vašim navijačem, ali ja ne navijam ni za jedan klub“, rekao je tada.

Zanimljivo je, međutim, da je devet godina kasnije, kada mu je kapiten Hajduka Dragan Holcer saopštio da je klub postao prvak države, Tito izgovorio: „To je bio moj klub“, uz podsećanje na Hajdukovu ulogu tokom Drugog svetskog rata.

Čak i kada Tito nije sedeo na tribinama, sport je u socijalističkoj Jugoslaviji imao izuzetno važnu simboličku ulogu.

Najbolji sportisti dočekivani su kao nacionalni heroji, a velike međunarodne pobede predstavljane su kao uspesi čitave zemlje. Fudbalski Kup Jugoslavije nosio je naziv Kup maršala Tita, iako sam Tito uglavnom nije dolazio na finalne utakmice i trofej je u njegovo ime uručivao izaslanik.

Posebno mesto u kolektivnom sećanju zauzeo je i duel Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Prva utakmica završena je rezultatom 5:5, da bi Jugoslavija u ponovljenom susretu pobedila sa 3:1.

Taj okršaj imao je mnogo veći značaj od fudbalskog. Od sukoba Tita i Staljina i Rezolucije Informbiroa prošlo je svega nekoliko godina, pa je pobeda nad Sovjetima u tadašnjoj Jugoslaviji dobila gotovo političku dimenziju. O tome koliko je rezultat značio ostale su i priče da je Tito nakon pobede slavio iz svoje rezidencije, mada se taj detalj često prenosi kao anegdota, a ne kao pouzdano dokumentovana činjenica.

Tito, ipak, nije bio potpuno stran sportu.

Kada su mu 1964. godine u Belom dvoru predstavljeni uspešni jugoslovenski rvači, prisetio se da se i sam u mladosti bavio rvanjem.

„I ja sam se u mladosti bavio rvanjem. To mi se više sviđa nego boks u kome je glavno što jače udariti“, govorio je.

Kada su ga sportisti upitali šta je najviše voleo, odgovor nije bio ni fudbal ni boks.

„Mačevanje. A bavio sam se i gimnastikom… A danas volim plivanje i lov… Inače, ja sam za masovni sport“, rekao je Tito.

Ironija je da je čovek koji je tada prednost davao rvanju nad boksom kasnije sa posebnom pažnjom pratio upravo – boksera.

Parlov nije bio samo još jedan uspešan reprezentativac. Bio je sportista koji je tokom sedamdesetih postao simbol jugoslovenskog boksa, a njegovi mečevi okupljali su ogromnu publiku.

Tito ga je primio tri puta, a prema svedočenjima iz tog vremena pratio je njegove najveće borbe i na televiziji. Kada je Parlov osvajao evropske titule u Madridu 1971. i Beogradu 1973. godine, predsednik Jugoslavije navodno je pomno pratio njegove finalne mečeve.

Posebno je odjeknuo Parlovljev uspeh na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine, kada je osvojio zlato u poluteškoj kategoriji.

Bio je to tek početak njegove dominacije.

Dve godine kasnije postao je prvi amaterski prvak sveta u poluteškoj kategoriji na prvenstvu u Havani. Kao profesionalac je 1976. osvojio evropsku titulu, a 1978. stigao je i do svetskog trona, pobedivši Argentinca Migela Anhela Kuelja. Tito mu je nakon osvajanja profesionalne titule svetskog prvaka uputio čestitku.

 Video: Istina o odnosu Tita prema crkvi