radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- Goca Lazarević je sa 15 godina napustila porodični dom i suočila se sa teškim životnim uslovima, prepuštena sama sebi.
- Neko vreme je lutala po Beogradu sa kartonskom kutijom i pokušavala da pronađe tetku koja je radila u bifeu kod Liona.
Iza osmeha i vedrine po kojima je prepoznatljiva Goca Lazarević, krije se potresna životna priča o njenom odrastanju i ranom odlasku u svet odraslih. Pevačica je još sa 15 godina bila prinuđena da napusti porodični dom i suoči se sa surovom realnošću, u potpunosti prepuštena samoj sebi.
O ovim teškim momentima iz prošlosti, trenucima kada je sa kartonskom kutijom u rukama plakala na ulici i borbi za sopstvenu budućnost, Goca Lazarević je otvoreno govorila u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“. Nakon gubitka majke, u porodičnu kuću dolazile su druge žene, a jedna od njih – maćeha koja je prepoznala njen talenat – predložila joj je da ode kod njene rodbine u Zemun Polje.
– Zapravo sam ja želela da odem iz te sredine, iz te porodice. Sticajem okolnosti, ta moja maćeha je imala svoju rođaku koja je živela u Zemun Polju i stvarno mi je preporučila, rekla idi kod nje. Ja sam smislila, jer sam bila vukovac, mogla sam da idem u normalnu gimnaziju ili bilo koju školu u Gornjem Milanovcu, svega je bilo, ali ja sam izmislila školu koja nigde ne postoji, da ne mogu busom da idem, nego da odem odatle. Stalno sam želela da odem ali nikada dalje od Beograda, iz svoje Srbije. To je sad nešto što preskačemo, ali imala sam mnogo prilika da se odselim u svet, da dobijem vize, te boravišne razne, nikada i slovima nikada, ni dan-danas. I nisam želela, nisam htela da školujem decu u inostranstvu, da ne bi ostali tamo. Zašto to nisam radila, mogla sam, a ja sam im rekla možda sam sebična, ali vi ste sada zreli, završili ste fakultet, izvolite, idite gde hoćete. Ali ja sam gledala sad ta prva generacija i možda i tih polupismenih ljudi, kako sa tugom, kako im je deo njih je bio ovamo, a deo njih tamo. Jedino druga generacija, sledeća dece je bila srećna i ja nisam želela – ispričala je pevačica.
Iako je u mladosti mnogo putovala nastupajući sa kulturno-umetničkim društvom „Ivo Lola Ribar“, istakla je da nikada nije poželela da napusti svoju zemlju:
– Putovala sam u to vreme se nije tako putovalo, a ja sam sa kud-om Ivo Lola Ribar u kom sam pevala, igrala putovala. Kada smo putovali po svetu, znači ja sam tako mlada u to vreme, to je bilo interesantno, videla sveta, ali nikada i nikada ni do sada nisam požela da živim van svoje Srbije, neko treba da živi ovde i treba da se držimo svog korena, svog identiteta i smatram da sam ispravno postupila. Ja smatram. Moja duša.
Na opasku profesorke da je takav stav možda proistekao iz ranog gubitka majke koja je otišla u Nemačku, pevačica je kratko prokomentarisala:
– Nisam o tome razmišljala, u pravu ste.
“Svaki dan me udarao i tukao”
Kada je sa 15 godina stigla u Zemun Polje, rođaci žene koja je živela sa njenim ocem su je lepo primili, ali je problem nastao sa njihovim sinom jedincem:
– A što se njih tiče, oni su me zaista prihvatili, međutim, dečak je bio ljubomoran jer je jedinac. I iako sam ja bila možda godinu i po starija od njega, ali meni je život sazreo pre vremena. Uslovi života su me naterali da sve gledam iz drugog ugla. Prosto me dete toliko nije trpelo da me svaki dan udarao i tukao. Ja sam to trpela jedno 15 dana, možda 20 dana, sada sam zaboravila. I onda mi je puklo samo jednom – iskrena je bila Goca.
Pevačica je navela da se ne seća detalja razgovora, ali da je suština bila u tome da dečak nije želeo da ona ostane u kući:
– Suština je bila da odem, da me tukao, udarao zato da bih otišla jer mu je smetalo što oni pridaju i meni važnost, što mi pokazuju pažnju, jer je ona bila namenjena samo njemu kao jedincu. Ja to jesam razumela, ja sam se negde sklanjala, ali jednog dana pukla su mi trpila, ja sam se samo okrenula, udarila ga, ja sam imala četrdeset i nešto kila, ali kad sam ga udarila, on je vrisnuo, mislim udarila sam ga u plećku, negde sam ga udarila jednom samo i on je vrišteći otišao i otrčao kod roditelja i oni su mi ljudi rekli: ‘Izvini on je naše dete, snađi se’ i to je bilo, znate to sad izgleda srašno kad pričam ali ja nemam pojma, ja nisam imala vremena da razlažem i da razmišljam koliko je to strašno, ja sam samo znala da u tolikom Beogradu ja sad moram negde da idem. Nemam ni para, nemam ništa.
“Sela sam na onu kutiju na jednoj tramvajskoj stanici i plačem”
Nakon toga, spakovala je svoje skromne stvari u kartonsku kutiju povezanu kanapom i krenula u potragu za tetkom za koju je znala da radi u bifeu kod Liona:
– I, uzimam jednu kartonsku kutiju sa kojom sam došla, vezanu kanapčetom. Unutra su bile knjige i par stvarčica koje sam imala. Ja znam da moja tetka negde radi i živi kod Liona. Ja sam išla u školu, to je bila druga ekonomska, tetka je radila u bifeu, to je kao što su sada kafići i ja krenem da je tražim. To su bili tramvaji i ja dođem, od jednog do drugog, ali nema tetke. I ja sam sela na onu kutiju na jednoj tramvajskoj stanici i plačem. I ne znam, gde da je tražim, ne mogu više – prisetila se pevačica.
Iako su decenije prošle, Goca ističe da se dugo nije osvrtala na gorke trenutke iz prošlosti, već je išla napred kroz rad i samodisciplinu:
– Znate šta, nekako sve do skoro, ali recimo do pre 15 godina, ja se uopšte nisam vraćala unazad, ako možete da me shvatite. Ja sam samo znala da sebi postavljam ciljeve, zadatke, rad, red, disciplina, iako sam ja nasmejana, iako ja delujem tako jako opušteno, ljudi ne znaju kakvu ja rampu zapravo imam za to, onda delujem svima nekako lako dostupna i tako, Goca sve leprša, ona je površna, a ja sam zapravo osoba koja je jako odgovorno išla kroz svoj život. A moglo je da bude drugačije jer moj otac nikad nije došao da vidi gde mu je ćerka, gde je to ona. Jednom sam ga pitala, on mi je rekao: ‘Šta imam da pitam, ti znaš zašto sam te ja poslao tamo. Ti dobro znaš zašto sam te poslao’. Jer on je dobro znao mene, to je tačno. On je mene poslao da se ja školujem.
Pevačica u osmoj deceniji pokazala telo u kupaćem, evo kako održava figuru
Dodaj komentar