Udovica Đuze Stojiljkovića pred smrt ga odvojila od porodice i prijatelja

Na današnji dan 1929. godine rođen je proslavljeni dramski umetnik Vlastimir Đuza Stojiljković, koji je preminuo 2015. godine, a misterija o mestu njegovog večnog počivališta rešena je tek pre nekoliko godina.

“Niko nije znao gde je sahranjen, ali saznalo se. Jedan radnik Ateljea 212 pratio je njegovu suprugu od kuće, kada mu je davala 40 dana, i tako je otkrio gde je položena urna. Sedeo je pred njenom kućom i čekao da ona krene na groblje. Sad znamo gde je i mogu da odem da mu upalim sveću”, izjavio je tada Velisavljević za Kurir, napomenuvši da su poslednji meseci glumčevog života protekli u potpunoj izolaciji po naređenju njegove žene.

Ispostavilo se da je Dušanka Stojiljković donela odluku da pepeo svog supruga položi u grobno mesto gde počivaju njeni roditelji, Živko i Vera Vranjanac.

Velisavljević nikada nije mogao da opravda i razume postupke Đuzine supruge, koja je kolegama i prijateljima u potpunosti onemogućila kontakt sa bolesnim glumcem.

“Obilazio sam ga. Dušanka je zabranila svima da ga posećuju, ali meni nije mogla. Rekao sam onom upravniku: “Nemojte da se šalite, ko meni može da zabrani da vidim Đuzu”. Kaže on da su se oni tako sporazumeli s familijom”, prisećao se Vlasta tog perioda.

Sa druge strane, rođeni brat preminulog umetnika javno je izneo teške optužbe na račun snaje Dušanke, tvrdeći da je sahrana obavljena u tajnosti i da je time prekršena glumčeva samrtna želja.

“U monografiji “Vlastimir Đuza Stojiljković” autora Zorana Jovanovića moj brat je izjavio da bi voleo da ga sahrane na groblju u Ribarskoj banji. U tom mestu nam je deda sahranjen, a roditelji su nam tamo bili učitelji”, govorio je Nenad Stojiljković, brat glumačke legende za Večernje novosti.

Nenad je isticao da je njegova snaja svesno izolovala Đuzu od svih bližnjih čim je zdravstveno onemoćao:

“Držala ga kao u zatvoru. Moj odnos s bratom i njegovom suprugom bio je korektan. A onda dolazi do njegove bolesti, o čemu me Dušanka nije obavestila, a o tome saznajem u kafiću. Zovem je i pitam: “Zašto?” Njen odgovor je smešan: “Đuza mi je rekao, pri čistoj svesti, da ti ne kažem da ne bi nekome rekao.” Da je to laž, bilo mi je jasno, jer kod moždanog udara ni svest ni govor više nisu čisti.”

Prema Nenadovim rečima, istina o Đuzinim poslednjim danima bila je prilično surova, jer je glumac izolovan u privatnom staračkom domu, smeštenom nedaleko od Mladenovca.

“Što dalje od ljudi. Bojala se i iz samo njoj znanih razloga smatrala da ga treba izopštiti od prijatelja, obožavalaca i rodbine. Naravno, to je njen razrađeni scenario, koji će izvesti do kraja. Prebacuje ga sa ozbiljnom crevnom bolešću, klostridijom, koja se ne leči u staračkim domovima. Ali njen cilj i nije bio da se on izleči, jer da je to htela, mogla ga je poslati i u Beč”, tvrdio je Stojiljković.

On je takođe naveo da supruga jedva da je i dolazila u posetu tokom osmomesečnog boravka u toj ustanovi, a njemu je pristup bio najstrože zabranjen.

“Saznajem od sestara da ga vrlo retko posećuje, već komunicira preko mobilnog telefona, čiji broj, naravno, ni meni nije dala. Odlazim konačno u taj dom Lug, ale na vratima čeka me upravnik, koji ne dozvoljava da vidim brata, naglašavajući da oni sa Đuzinom ženom imaju ugovor da ga niko ne može posećivati”, objašnjavao je Nenad, dodajući da su mu dozvolili kratak susret od deset minuta tek nakon pretnje policijom i medijima.

“Nije teško pronaći odgovor zašto je Đuza proveo osam meseci sam u sobi s pogledom na tavan. Pa to je njen scenario. Kako neko može da završi s bolešću koju je imao, a da je ne leči? Uskoro je i stigao odgovor koji je mnoge ražalostio, ali možda ne i nju: Đuza je umro”, ispričao je Nenad Stojiljković godinu dana nakon bratovljeve smrti.

Iako je Vlastimir Stojiljković ostao upamćen širom bivše Jugoslavije isključivo pod imenom Đuza, malo ko je upoznat sa anegdotom o poreklu ovog nadimka. Sam glumac je priznavao da mu se to ime u početku uopšte nije dopadalo.

“Dobio sam ga od brata koji me je zbog tvrdoglavosti nazvao Đuza, po rečima “đuz, đuz” kojima se tera magarac”, evocirao je uspomene legendarni umetnik u intervjuu za TV Novosti.

“Ko bi rekao da će mi ostati trajno? A nije mi se nikad sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, već dugo živimo jedan s drugim. Posle su me samo roditelji zvali Vlasto.”

Vremenom se prvobitno, pomalo pogrdno značenje tog nadimka potpuno izgubilo, a publici i prijateljima ostao je samo voljeni Đuza – umetnik čija je prepoznatljiva tvrdoglavost postala deo njegovog neponovljivog glumačkog šarma.

Pogledajte video: Umro glumac iz filma Žetva