radiobalkanfox
Roker Milić Vukašinović posle teškog perioda i amputacije noge, progovorio je o svom životu, ali i unucima koji su smešteni u dom zbog problema koji njihov otac ima na narkoticima.
– Kako ne. Svaki doživljaj života je u glavi i ja nosim dovoljno doživljenog života u glavi. Tako da nema razloga da ja zbog nečega patim pa da se osećam loše. To kod mene ne postoji, a to sam sad dokazao i kad sam ostao bez noge – kaže i nastavlja u duhu da mu je upravo pozitivan stav prema životu pomogao.
– Što se tiče radnje mozga, to je izvanredno. Međutim, što se tiče toga da odradim svirku i da budem u punom obimu sviranja sa grupom, to je malo teže. To je problem, jer posle svega što sam doživio i sa ovom nogom koja mi je odrađena sa veštačkom venom, a onda kasnije ova druga noga na kojoj se nije moglo raditi ništa jer su krvni sudovi bili iscepkani i razbacani. Kad mi je krenula gangrena na toj nozi, morala je da se odreže.
Milić kaže, da period koji je iza njega nije bio lak.
Foto: Facebook
– Pa prvo, ja sam jedno dva meseca trpeo užasne bolove jer sam se nadao da će se dotok krvi u desno stopalo poboljšati i da će proraditi noga u punom obimu. Međutim, kad je krenula gangrena, bio sam svestan. Nazvao sam hirurga Igora Končara koji mi je radio levu nogu i koji mi je ranije rekao da se tu ništa ne može raditi ako krene gangrena. Rekao sam mu: „Doktore, hajmo da režemo”. Kad sam došao na operaciju, doktorica mi je ubrizgala dve injekcije u posljednji pršljen kičme i bolovi su nestali. Posle pet minuta pitaju me kako se osećam, ja reko: „Kao u raju”, a doktor kaže: “Gotovo je, odrezana je noga”.
Psihička snaga bila mu je tada potrebnija nego fizička.
– Da ne padneš u glavi, to je najbitnije. Kad je u glavi puni doživljaj života, nezavisno od toga da li si u fizičkom problemu.
Ipak, sa knedlom u grlu Milić kaže da je sve to bilo blago za momenat psihičkog bola kada je izgubio ćerku.
– Taj bol gubitka svog deteta se ne može meriti sa fizičkim bolom. Ova duševna bol je najjača i ostaje za celi život. Bol ostaje, život ide dalje. Kad ti je dete narkoman, znaš da se uvek može desiti da se predozira. Ja sam, kad god bi telefon zazvonio pomislio: „Evo ga, sad će mi javiti”. Bio sam realno spreman. Čim sam čuo novinarku i reč “ćerka”, znao sam šta je i odmah smo otišli za Sarajevo – kaže Milić se setom u očima za “Blic”.
– Pošto sam na društvenim mrežama (TikToku, Instagramu, Fejsbuku), kad surfujem vidim devojke koje toliko liče na moju ćerku. Pogotovo one koje sviraju bubanj ili gitaru i pevaju, jer je moja ćerka bila talentovana na tatu. Međutim, sve je to heroin razorio i moralo se završiti onako kako se završilo. Ostala je tuga.
Unuci su u domu za nezbrinutu decu, u kontaktu sam sa njima
Iza ćerke su mu ostali unuci, koji su zbrinuti u domu za nezbrinutu decu.
– U kontaktu sam sa njima. Video sam se sa njima odmah posle toga. Njima je najveći bol bio kad im je majka umrla. I ja sam to doživljavao više kao smrt njihove majke, pa onda moje ćerke. Sada su odrasli. Ljudi ne shvataju zašto ja nisam mogao da ih uzmem kod sebe — njihov otac je živ i podneo je zahtev da ih uzme. Uslov je bio da se skine sa droge, što on do danas nije uspeo, iako folira da jeste. Doktore tamo ne može prevariti.
Unuci su voleli muziku dede, na šta je Milić posebno ponosan.
-Ja sam njima, pogotovo ovom starijem, bio idol. On me gledao ko u Boga. To na decu deluje kada si medijski prisutan i popularan, kaže Milić koji priznaje da mu ta popularnost i svirke ne nedostaju.
– Ne postoji želja za svirkom jer sam se u životu toliko nasvirao, nastvarao i navežbao muzike da sam sasvim zadovoljan. Sednem za kompjuter i postavim pesme koje ljudi nikad nisu čuli. Moja rok muzika nije komercijalna.
(Telegraf.rs/Blic)
Dodaj komentar