Vanja Bulić o odlasku na Goli otok da vidi oca, 50 godina braka i sinovima

Gost emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras u 22 sata samo na Blic televiziji je novinar i pisac Vanja Bulić, koji je otvorio dušu o svom životnom putu, od ranog detinjstva i trauma, preko hapšenja oca, pa sve do muzike, posla, sporta i braka dugog pola veka.

Poznati novinar i pisac Vanja Bulić u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” priča o najintimnijim trenucima i prelomnim događajima koji su pratili njegovu porodicu kroz decenije. On se prisetio posleratnih generacija, svog odrastanja i teške sudbine roditelja.

– Mislim da su moja generacija, ja sam ’47. godište, da su te generacije posle Drugog svetskog rata verovatno deca koja su se rađala najželjenija deca. Možete zamislite te četiri godine njihovog, hajde da ne kažem ono banalno bez zabavljanja, bez devojaka, bez nekih izlazaka, samo rat, puška i ostalo. Kad smo se mi rodili, oni su nam se stvarno potpuno posvetili. E sad ja sam slušao naravno i od mame i od tate dosta priča o tom vremenu, a ja sam dosta toga iz njihovih priča, pošto se život naglo okrenuo, zapamtio. Pošto mi je tata bio na Golom otoku ti si na neki način to navela na to da nije bilo lako. Ja sam imao devet godina kad sam bio na Golom otoku. Tako da tatu malo pamtim onako u onom njegovom dobu kad je mogao da mi se posveti kao klincu – kaže Vanja Bulić na početku emisije.

Foto: Blic TV / Ringier

Vanja Bulić je zatim opisao rano detinjstvo, česte selidbe vojnih lica i boravak u Sloveniji gde se dogodio jeziv događaj koji mu se urezao u sećanje o kom takođe priča pred kamerama Blic televizije.

Nakon preseljenja na Novi Beograd gde su bili srećna porodica, usledio je najteži udarac za porodicu kada su oca odveli na Goli otok.

– Majka je bila u šestom mesecu trudnoće kad su tatu odveli na Goli otok. Ona je morala da ode na neki divlji prekid tudnoće. Ona meni nije to odmah pričala, znam kasnije da me je ona onako mazila kaže: “Isto tako je bio jedan bata kao ti, imao je nos kao ti…”, znači da bih imao i brata. Ali to je sad nešto drugo… Sad kad počnu: “Ne znaš ti šta su deca”, da, ne znam… Recimo, imao sam pet i po godina je to bilo, šest nepunih, mama mi okači ključ oko vrata i ostavi papirić i sada idemo ja i sestra, četiri i po godine, ja sam stariji od nje 17-18 meseci, idemo u prodavnicu, da se donese, a ona radi ceo dan – priča Vanja Bulić.

Foto: Blic TV / Ringier

Tata je bio na Golom otoku a mama proživljavala teške trenutke kada su joj kako je istakla profesorka govorili “da se ona njega odrekne i vi biste živeli…”:

– Dva sata su trajali ti sastanci. Meni je jedna žena na ulici rekla: “Ja sam bila, je l’ Vaša majka Bosiljka”, kaže: “Dva sata je trajao sastanak, ona samo ćuti”. Naravno ćuti, oni ubeđuju, on je izdajnik, ovo i ono. Pa znate, ljudi su gledali film “U ime naroda” Živka Nikolića, Petar Božović igra onog policajca, po istinitoj priči, da je slao muževe na Goli otok da bi živeo s njihovim ženama i ucenjivao ih.

Bulić se zatim prisetio i susreta majke i oca:

– Njih su puštali, noću, pa pred zoru da odu kući, da ih niko ne vidi. Čujem nešto u kuhinji se događa, pošto je bila kuhinja izolovana, ja ulazim, a tata i mama ovako naslonjeni gledaju u oči jedno drugo. Verovatno sam ih prekinuo u nekoj nežnoj sceni. Ja sam seo između njih, to znam, tako da sam ih razdvojio. Verovatno sam neku ljubav toliko iščekivanu prekinuo.

Foto: Blic TV / Ringier

Putovanje na Goli otok

Zatim se prisetio i odlaska na Goli otok kada je imao devet godina, kako bi video oca i kako je susret izgledao. To putovanje sa majkom i sestrom zauvek mu je ostalo u sećanju, kao i sam susret na ostrvu.

Profesorka je ispričala: “Sa sestrom i mamom kupujući najjeftiniju moguću kartu jer se nije imalo za više na palubi broda, doduše preko Crne Gore i Dubrovnika, nosiš Čarlsa Dikensa i “Čarobnu riblju kost”, veruješ da ako staviš ruku i pomiluješ korice knjige da ćeš videti tatu”.

Međutim, knjiga je pala u more.

– Ovako kreće dole, to su knjige bile obrnutog formata da bi stala riblja kost ovako – objašnjava Vanja Bulić i dodaje:

– Tačno je ta priča kaže kad pomiluješ… Ja sam stalno to milovao, kad ću da vidim tatu, znaš a sanjao sam to, najviše mi je želja bila kad tata dođe da nas povede na ćevape, u kafanu Tošin bunar, koja je jedina bila. Sad odem tako nekad, sednem u ćošak i to je 10 s lukom i sećanjem. Tada smo se šetali, živeli smo jedva kraj s krajem, i ti vidiš neke srećne porodice tamo i čekaš kad će tata da me odvede na ćevape. I kada je došao prvo šta je bilo, da idemo na ćevape. I danas kad odem tačno kao da vidim tu sliku. To izgleda mnogo dečački ali i nije samo dečački.

Foto: Blic TV / Ringier

Kada su stigli na Goli otok kako je istakla profesroka, “tata je bio veoma izmučen i izgubio na težini do neprepoznatljivosti”.

– Samo kaže: “Dobro je”. Samo što ne kaže: “Evo samo danas nismo imali kolače za ručak, inače je mnogo dobro”. Stoji čovek sa strane… To je tako isto bilo kao na Banjici godinu dana dok smo ga posećivali, a kad preskočiš te subote, kada ne izvedu oca, kažu ima neke zadatke. Pošto sam ja radeći knjigu, ja sam počasni član udruženja, sad smo svi mi deca Golootočana članovi udruženja, pošto nema više, pa ne znam, ja mislim da nema više živih, čitao sam te glasnike i tekstove koji nigde nisu objavljeni šta je tamo njima rađeno i šta im je rađeno posebno na Banjici, ovde su ih terali da priznaju. Isto sam to tamo doživeo. Recimo subotom kad dođemo, nema njega, kao radi, to znači da su ih toliko isprebijali da ga ne vidite – ispričao je Vanja.

Foto: Blic TV / Ringier

Muzika, sport i rokenrol

Nakon svih trauma, odrastanje na Novom Beogradu tokom šezdesetih godina obeležili su muzika, sport i rokenrol. I danas se bavi odbojkom.

– Muzika je bila interesantna. Godine ’63. smo mi napravili taj sastav, prvo smo bili “Zlatna sidra”, pa “Sidra”. Dve godine smo bili čak predstavnici Beograda na susretima mladih. Svi moji prijatelji su, imam dvojicu doktora nauka i to su svi uspešni ljudi jer smo sa 22 godine shvatili i rekli hoćemo muziku ili ćemo da pređemo na nešto ozbiljnije i danas kad se, pošto smo svi kumovi međusobno, čak se nekima deca zovu jedna po drugima i to je jako bitno za posle, pravi prijatelji su ti samo oni kad smo imali toliko para da delimo za jedan sokić pa i danas kad izađemo uveče bez obzira da l’ neko jede ili pije na kraju se pogleda u račun i podeli se. Ja sad često čujem ove stare rokere kaže: “Mi smo se bavili rokenrolom”, to je pogrešno, rokenrol se bavio nama. To je najznačajniji kulturološki sigurno… Nije bilo većeg, potpuno je promenio kulturu rokenrol u 20. veku. Rokenrol podrazuma pre svega slobodu i potpuno autorstvo u svemu, da budeš svoj – ispričao je Bulić.

Foto: Blic TV / Ringier

Odustao je od medicine

Iako je posle gimnazije upisao medicinu, životni put ga je odveo na Fakultet političkih nauka, u novinarstvo, gde je prošao težak put dok nije dobio stalno zaposlenje.

– Na sreću pacijenata sam ja otišao – sa osmehom kaže i nastavlja:

– Ali imam rukopis kao lekari, niko ne može da pročita. Pomoćnik glavnog urednika postao vrlo brzo. Ja sam 10 godina radio u listu Novi Beograd. Nisam bio stalno zaposlen. Uvek je bilo sad će posao pa nešto ovako. To je bila posledica oca zato što sam se bavio političkim novinarstvom. Pazite to je bilo u vreme kad su oni zaista na pravi način koristili znanje i te dece i porodica. Ne može taj genetski materijal da bude… U Borbi su za mene raspisali bili konkurs, nacrtali me i na kraju neću da kažem… Tako da nebitno je to. A objasnio je posle urednik.

Kasnije je u tri novine bio glavni urednik.

– Ali to je sve posle kad je prošla ta priča, ali to me pratilo. Ja sam se u 32. godini tek zaposlio, a svi su me tapšali da sam dobar. Ja sam imao sreću što sam ušao u omladinske novinare, da nisu obraćali mnogo pažnje. Za Branku Krilović i mene su čak raspisali konkurs. Pa posle pošto smo prešli 30 godina do 27 si mogao da radiš omladinski, pa su statut promenili zbog nas dvoje – objasnio je Vanja Bulić.

Foto: Blic TV / Ringier

Majka kao uzor i autoritet

Tokom emisije Vanja Bulić je istakao ko mu je bio najveći uzor i autoritet u mladosti, naglasivši da je njegova majka podnela sav životni teret kao pravi heroj.

– Majka. Sve što pomenem, sve što u životu, meni kažu da mnogo, ajde što fizički ličim na mamu, tata je, neki moji sinovi sad liče, jedan liči strašno na njega ima i visinu i sve ostalo. Majka, kad ja sve saberem, pa ona je bila glavna, pa i kad ja sve saberem danas u porodici. Ja sam mislio stalno da je tata glavni znaš onako visok, ona se vukla, pametna Cetinjanka. Kako da ti ne bude uzor neko ko ostane bez ičega u trenutku. Ja se sećam kad sam operisao krajnike nosila me na ramenima od Zemunske bolnice, ja to nikad ne mogu da zaboravim. Imao sam tada već osam godina, možda devet, na ramenima me nosi pa sedne tamo na onu klupu, pa uvek neko ti priđe, znaš pa te iz sažaljenja gledaju. Posle sam postao svestan da neće da te pitaju glavne stvari za oca i ostalo ili kako ti je Boso, gledaju te sa sažaljenjem, ali kad ona uspe da ti izbriše to, taj moj osećaj da ja znam da je to tako, ona mora da bude moj autoritet, potpuni autoritet. I onda razumem sve i one moje zašto su davali prezimena po bakama i majkama, pa kažu edipovci, pa nije bre, nema veze, nismo sa završnicom ali imamo izuzetan odnos – naglasio je Bulić.

O porodici i ulozi dede

Vanja Bulić se zatim nadovezao na priču o supruzi i porodici:

– Kad idem tako na razim televizijama pa volim da pohvalim suprugu. Imao sreću što sam naleteo na suprugu takvu, ali to ti je taj tip te žene koja drži sve. Ja evo 50 godina sam proslavio u oktobru prošle godine braka, evo imao petoro unučadi i tri sina i tako. Sinovi su Dušan, Ognjen i Ivan, i onda imam Todora, Bodina, Mašu, Vuka i Filipa. Tri muškarca i ova četiri to je sedam muškaraca i njima i nama starijima upravlja Maša koja ima godinu i devet meseci. Imam jednoga koji je moj Bodin, unuk, on je toliko nasmejan sladak dubi na glavi, ali kad se pojavi Maša ovako stoji pred njom, autoritet. Da li je to zato što je jedina devojčica tu. Svi sedimo za ručkom ona sedi na stolu i to nema, svima udara kašikama.

Na kraju, Vanja Bulić se osvrnuo i na devedesete godine kada je sinove usmerio na sport kako bi ih zaštitio od ulice.

– Moja deca su odgajana ’90. godina u najgore vreme. Dušan je ’76. godište. On je tada, pošto sjajno svira gitaru, ima orkestar i sve ostalo, onda izlazi uveče, ja razmišljam ako ga uhvate negde ovi što su vatali po ulici nosili na vodili na ratišta. On tek tada upisao Političke nauke, počeo da studira. Ovi dvoje ’84. samo mi je bilo da ih vodim na sport da ih spasim. Živeli smo na Voždovcu gde je bilo droge koliko hoćeš pucanja i ostalog i ja danas sportu moram da podignem ovako spomenik, da nije bilo toga… Oni su našli tražili su sebe. Ja nisam hteo da im namećam moj sport i oni mi danas kažu da sam to mnogo dobro uradio. Ja sam stalno visio na njihovim treninzima – istako je Bulić.

O najvećoj rani i najvećoj radosti Vanja Bulić takođe priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete gledati večeras od 22 sata samo na Blic televiziji.