Žika Milenković se borio sa demencijom i živeo je skromno

Filip Jovanović

Novinarstvom se bavi od 2003. godine. Rođen je u Podgorici i svoj prvi posao imao je u dnevnom listu “Vijesti” gde je kasnije bio i urednik, kao i u “Dnevnim novinama” iz Podgorice. Takođe, bio je novinar saradnik u magazinu “Ljepota i Zdravlje”. U Beograd je došao 2012. godine i zaposlio se u Ringieru. Tada je radio u nedeljniku Puls, koji je bio jedan od najtiražnijih magazina u Srbiji, kao i na portalu Pulsonline. 2015. godine priključuje se i timu “Blica”, gde i danas radi na rubrici zabava, koja svaki mesec beleži veliki rast.
Poznat je po sjajnim intervjuima koje je uradio sa najvećim glumačkim legendama, kao i po istraživačkim pričama u domenu zabave i kulture.
Studirao je Pravni fakultet i fakultet Političkih nauka.

Iako je živeo skromno zbog male penzije, nije bio u siromaštvu, već mu je umetnička penzija stigla tek na dan smrti.

U starosti se Žika borio sa demencijom i bio smešten u domu, što je porodici teško padalo.

Žika Milenković bio je jedan od najistaknutijih glumaca naše kinematografije, a iza sebe je ostavio veliki broj uloga, ali i porodicu. Njegov unuk, nosi njegovo ime i prezime, a u razgovoru za “Blic”, pričao je ranije o svom dedi, da li je živio na rubu egizstencije, ali i o njegovoj demecniji,

Žika je otkrio koja je to bila omiljena uloga njegovog dede, osvrnuvši se na njegovu karijeru, ali i na teške trenutke starosti i borbe sa demencijom:

„Najbliskija uloga mu je Zona Zamfirova. To mu je bila jedna od omiljenih uloga definitivno i to je bila briljantno odrađena. Valjda zato što je dosta korelacije između njegove ljubavi prema životu, njegovom žalu za mladosti i tako dalje i tako bliže. Sjajna jedna uloga. Gledao sam Zonu. Pošto je on, nažalost, demenciju doživeo i starost. Pošto nismo mogli, jelte, da ga uselimo kod nas, nismo imali ni dovoljno prostora u tom trenutku mi smo ga stavili u dom jer je bila je potrebna nega i bio nam je blizu. To je bilo tu na Bežanijskoj kosi. Sećam se dođem kod njega pošto sam voleo da ga posećujem… Mnogo je teško videti taj momenat. To je recimo jako velika bol u mom životu kad vidim jednog tolikog čoveka, jedan takav uzor koji je meni bio, da se smanjuje da gubi, neću da kažem snagu, al’ da gubi oštroumnost koju je imao. To je bio, recimo, jako veliki bol, a nikad neću zaboraviti. Sedimo, jesen je bila. Baš onako lišće bilo lepo, žuto…Gleda on i kaže: ‘Lepo je ovde’… Vidim da, da se malo izgubio onako. Ja kažem: ‘E deda’, reko, ‘hajde, vrati se nazad’, reko, ‘malo još da pričamo dok sam tu.’ I on krene Zonu. I to krene onaj zadnji momenat kada, kada priča: ‘Teška je starost.’ Ja gledam ovako, stane mi i kaže onako: ‘Ju!’ Reko, bilo je dana kad nije mogao da, da poveže neke stvari, da se seti. I onda odjedanput krene kompletnu recitaciju teksta, bez greške. Ja sam to gledao dovoljno puta da znam. Ne znam sad ja da citiram pošto ga nisam učio napamet, niti sam ga ikada, da kažem, studiozno učio, ali sa te strane tačno se sećam kako ga je izdeklamovao onako bez greške, sa svakim glasom gde treba da bude, svakim akcentovanjem, sa svim.“

Žika se dotakao i materijalnog stanja svog dede, istakavši da, iako je živeo skromno i sa malim primanjima, nikada nije bila reč o pukom siromaštvu:

„Nije on umro u bedi i siromaštvu, nije kao imao za koru hleba. Imao je. Nismo mi bili, što kažem, sirotinja. Veliki problem je bio što je njegova penzija bila skromna i mala. Na dan kad je on umro nas zovu da prepoznamo, da potvrdimo i tako dalje. Naravno, devastirani i majka i ja se vraćamo kući. Sedimo i majci zvoni mobilni telefon i kaže: ‘Eee, ovde smo mi iz ovog sektora za penzije. Želimo da vas obavestimo da je, da je vaš otac dobio umetničku penziju.’ Kaže majka: ‘Ljudi, pa on je danas umro’. Njemu umetnička penzija više ništa ne znači, ni njemu, a ni nama. Na kraju svega, on je živeo vrlo skromno. Znači nije živeo, imao je da plati račune… Ja sam svake nedelje kod njega išao na ručak. Kako je mogao spremati za mene ručak ako je živeo u tolikoj bedi? Nije živeo u bedi, samo je živeo skromnije nego što bi trebao jedan glumac njegovog kalibra.“, rekao je Žika, dodajući da se njegov deda družio sa Radom Savićević, ali i Dušanom Početkom koji je umro na isti dan kada i njegov deda.

Deka je uvek bio malo bučniji, a baba je bila tiha

Poseban osvrt pripao je braku dede i bake, njihovim karakternim razlikama i anegdotama koje su obeležile njihov zajednički život:

„Deka je uvek bio malo bučniji, a baba je bila tiha. Baba je bila promućurna. Znala je da kalkuliše. Znala je da ga tako kako bi sad ovo moderno reklo, znala je da ga hendluje i vrlo je ona to pametno hendluvala. Što kaže deda, kaže: Dođem, dobijem platu, dobijem sve što treba od televizije, ona kaže daj meni. Sve ide kod nje u ruke. I računovođa je bila. Mučenik nije znao sebi da ispegla košulju. Nikad nije morao jer baka je vrlo bila pažljiva prema tome kako on ide. Ona je bila kao da je rođena na dvoru. Bukvalno je ta varijanta kao da je rođena dvor što kažem. Nju nikad niste mogli da vidite da je loše obučena. Nikad. I vrlo je bila onako na notu što se kaže. I njemu je to isto odgovaralo. Bile su svađe, svako se u braku svađa, to je normalno. Ima jedna jedna interesantna anegdota kad su se njih dvoje posvađali oko musake. Njemu se nešto nije svidela musaka. I sad on uzeo nju da gnjavi, da gnjavi, da gnjavi… U jednom trenutku baki puklo. Uzme celu šerpu musake koje je pravila i direkto je baci dole na Studentskom trgu. Kaže on: ‘Pa šta ćemo da jedemo?’ Kaže, nemam pojma šta ćemo da jedemo, idi napolje i jedi ko te šiša. To su bile njihove zakačke, ali ja nikad nisam gledao da je to bilo nešto veće.