radiobalkanfox
Bila je dovoljna samo njegova pojava na ekranu da milioni gledalaca ostanu prikovani uz televizore, a posebno žene koje su bez daha i treptaja pratile svaku epizodu kultne serije „Kasandra“, zbog koje su ulice često ostajale puste u terminu kada se prikazivala na TV-u.
Osvojio je srca publike širom sveta, dok je mnogim muškarcima postao inspiracija i uzor svojim stilom, izgledom i harizmom.
Iako ga mnogi pamte kao mladog zavodnika koji je u ulozi Luisa Davida, ali i Ignjacija, njegovog brata blizanca, predstavljao oličenje muškarca kakvog bi mnoge žene poželele kraj sebe, danas je njegov život mnogo više od velike televizijske uloge.
Uspešan je producent u Holivudu, živi u majamiju više od dve decenije i otac je trojice sinova, ali i veliki humanitarac koji gde god da se pojavi osvaja ljude svojom harizmom, toplinom i pozitivnom energijom.
Latinoamerički glumac Osvaldo Rios, za Telegraf.rs govori ekskluzivno o svojoj bogatoj karijeri, životu van kamera, porodici, humanitarnom radu, ali i otkriva koliko poznaje Srbiju, koje naše velikane posebno ceni i kog sportistu sa ovih prostora rado prati. Planira prvi susret sa publikom iz Srbije u Septembru.
1. Dobar dan gospodine Rios. Hvala što ste pristali na ovaj razgovor sa nama. Veliko mi je zadovoljstvo. Da Vas na početku pitam kako ste? Imali ste veoma važan put u Arapske emirate u skorijem periodu, a dobili ste i nagradu. O čemu se radi, kakve utiske nosite sa tog putovanja?
– Pre svega, želim da uputim srdačan pozdrav svim ljudima koji čitaju ovaj intervju preko Vas. Mnogo Vam hvala na prilici da komuniciram sa medijima u Srbiji i da im se obratim na direktan način. Pre nedelju dana bio sam u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, tačnije u Dubaiju, gde sam primio međunarodno priznanje Top Humanity Leadership Award za svoj rad kao humanitarni misionar i društveni aktivista, kao i za uticaj koji je moj umetnički rad ostvario među ljudima u više od 180 zemalja na 30 jezika uključujući serije u kojima sam glumio.
Pre svega mislim na „Kasandru“, koja se nalazi u Ginisovoj knjizi svetskih rekorda kao najprodavanija i najprevođenija televizijska serija svih vremena. Činjenica je, prema mnogim medijskim izveštajima da je Kasandra doprinela miru na Balkanu 1997.godine. Hvala Bogu, naš rad je imao veliki uticaj na čovečanstvo. Nakon tog priznanja koje sam dobio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, zahvaljujući dr Basemu Al Halabiju i kraljevskoj porodici Al Nahjan, na čelu sa šeikom Bin Zajedom Al Nahjanom, dva ili tri dana kasnije organizacija Eurolat, koja je jedna od najuglednijih organizacija Evrope i Latinske Amerike i nadgleda izbore u slobodnim i demokratskim zemljama, imenovala me je za svog ambasadora.
Prva zemlja u kojoj ću nadgledati izbore biće Brazil, već u oktobru. To je bilo veoma produktivno putovanje, tokom kojeg nije prepoznat samo uticaj i snaga našeg umetničkog rada na društvo, već je priznanje dobio i naš rad kao humanitarnog misionara i društvenog aktiviste u svetu.
2. Publika u Srbiji Vas pamti po velikim ulogama u serijama koje su bile planetarno popularne, ali ne mogu da se ne osvrnem na veliku, epohalnu ulogu koju ste imali u „Kasandri“, zbog čega Vas je publika i posebno zavolela. Koliko se Osvaldo razlikuje iz tog perioda, do danas? Šta se u vašem životu promenilo i koliko ste drugačiji od tog perioda?
– Osvaldo koji je tumačio braću blizance Luisa Davida i Ignasija u telenoveli „Kasandra“ bio je tada mladić od 32 godine, koji je tek započinjao svoju umetničku karijeru kao glavni glumac. Imao sam sreću i blagoslov da mi spisateljica gospođa Delija Fijaljo poveri veliku odgovornost da igram glavnu ulogu u toj priči, i to kroz dvostruki lik braće blizanaca. Zahvaljujući tome, uz Božju pomoć, postao sam poznat u 182 zemlje, a serija je prevedena na više od 30 jezika. Osvaldo iz tog perioda bio je glumac koji je tek počinjao. Međutim, suština mene kao čoveka ostala je ista i danas, kada imam 65 godina. I dalje sam jednako disciplinovan, jednako strastven i jednako posvećen svakom liku koji tumačim.
Do sada sam u karijeri snimio više od 40 televizijskih serija, kao i filmove, igrao u pozorišnim predstavama i mnogim drugim projektima. U svaki od njih uložio sam svu svoju energiju, strast i profesionalizam koje svaki lik zahteva, kako bi bio uverljiv i kako bi ga publika doživela kao iskrenog i autentičnog. Ipak, mislim da je Osvaldo Rios danas mnogo zreliji, ne samo kao glumac već i kao čovek. Naučio sam da budem malo strpljiviji prema sebi kada stvaram neki lik. Moj život se, naravno, promenio.
Danas se mnogo više bavim filmom. Imam sopstvenu filmsku produkcijsku kuću u Holivudu i do sada sam producirao 17 filmova, kako kao izvršni producent, tako i kao glumac. Sarađivao sam sa legendama svetske kinematografije poput Širli Meklejn, Kristofera Plamera, Šarliz Teron, Demi Mur, Džesike Lang i Marše Gej Harden, a radio sam i sa velikim rediteljima kao što je Majkl Redford, reditelj filmova „Il Postino“ i „Mletački trgovac“ sa Alom Paćinom. Ono što se promenilo tokom ovih 35 godina moje karijere jeste pre svega nivo projekata na kojima danas radim. To su mnogo zahtevniji i profesionalniji projekti, na znatno višem nivou, kakav predstavlja Holivud. Danas u Holivudu radim ne samo kao glumac, već i kao izvršni producent sopstvenih filmova.
3. Gospodine Rios, kako gledate na tadašnju popularnost? Vi ste i dan danas popularni, ali ako se vratimo na period kada ste bili dosta mlađi, kada kao i svakom muškarcu imponuje popularnost posebno među ženskom populacijom… koliko ste nostalgični za tim periodom i da li Vam nedostaje ta pažnja koju ste imali na svakom koraku, ili ste to s godinama i zrelošću prevazišli?
– Iskreno, ne nedostaje mi ništa iz tog perioda, jer gde god da odem, u svim zemljama u kojima se prikazivao naš rad, ljudi mi i dalje pružaju istu ljubav, naklonost, poštovanje i divljenje. Evo, upravo sam bio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i reakcije su bile iste kao da sam tamo došao 2000, 2010. ili devedesetih godina. Zahvaljujući društvenim mrežama i platformama poput Netfliksa, Prime Video i Jutjuba, sve generacije upoznale su moj rad, uključujući i najmlađe – one koji su rođeni posle 2010. ili 2020. godine. Čak i deca od pet, šest ili sedam godina poznaju moj rad, jer ga mnogi gledaju zajedno sa svojim majkama ili bakama. Dakle, po tom pitanju se apsolutno ništa nije promenilo. Gde god da odem, ljudi me dočekuju sa istom ljubavlju, istom toplinom i istim divljenjem. Zato ne osećam nostalgiju za tim godinama. Naprotiv, i dalje dobijam istu količinu ljubavi, a danas sam naučio da je cenim još više.
4. Kako danas izgleda Vaš život? Vi ste iz Portorika i tamo još uvek živite, koje biste važne događaje u kratkim crtama izdvojili, koji su se desili u Vašem životu u proteklom periodu?
– Da, rođen sam u Portoriku i Portorikanac sam, ali sebe smatram građaninom sveta. Ne živim u Portoriku. Često putujem tamo jer su moji roditelji, hvala Bogu, još uvek živi, a jedan od mojih sinova tamo završava doktorat iz genetike. Već 26 godina živim u Majamiju. Odatle putujem po svetu, jer mi je mnogo lakše da iz Majamija stignem na bilo koji od sedam kontinenata nego iz Portorika. Ono što se promenilo poslednjih godina jeste to što više ne radim ni za koga. Sada radim za svoju filmsku produkcijsku kuću.
Snimam sopstvene filmove, angažujem glumce, reditelje i kompletne tehničke ekipe. Sam sebi sam šef. Pored toga, vodim i svoje fondacije, preko kojih organizujem humanitarne misije i bavim se društvenim aktivizmom, ne samo u Portoriku, Latinskoj Americi i širom Sjedinjenih Američkih Država, već svuda u svetu gde postoji potreba za tim.
Kada bih morao da izdvojim najvažnije događaje iz poslednjih godina svog života, rekao bih da su to humanitarne misije koje smo sproveli u različitim zemljama, društveni aktivizam kojim se bavim u Sjedinjenim Državama i Portoriku, kao i svih 17 filmova koje sam producirao u Holivudu. Pored svega toga, imao sam sreću da gledam kako moja deca odrastaju, školuju se i postaju dobri ljudi. Takođe, činjenica da su mi roditelji i dalje živi za mene predstavlja Božje čudo i na tome sam neizmerno zahvalan.
5. Imate trojicu sinova… Čime se oni bave, da li su Vam slični po izgledu ili karakteru?
– Da, imam trojicu sinova. Najstariji se zove Đulijano Gabrijel Rios i ima 36 godina. Po zanimanju je tonski inženjer, a osim što ima sopstvenu muzičku i produkcijsku kompaniju za organizaciju događaja, izuzetan je kreativni direktor. Sarađivao je sa mnom na mnogim mojim filmovima kao kreativni direktor i tonski inženjer. Veoma je inteligentan, izuzetno talentovan i veoma kreativan čovek. Drugi sin se zove Osvaldo Gabrijel Rios.
Trenutno je na doktorskim studijama iz genetike i biohemije. On je naučnik u porodici, ali i sportista. Bio je odličan fudbaler i tokom tinejdžerskih godina predstavljao je Portoriko na međunarodnim takmičenjima. Ima divno i veoma nežno srce. Najmlađi je Alesandro Gabrijel Rios. Ima 17 godina i uskoro završava srednju školu. Dobio je stipendiju Univerziteta Kembridž zahvaljujući izuzetnim akademskim rezultatima. Kada završi srednju školu, želi da studira računarsko inženjerstvo i da se specijalizuje za oblast veštačke inteligencije. To su moja tri sina.
Ne, nijedan od njih nije umetnik. Sva trojica su se opredelila za studije inženjerstva. Što se fizičkog izgleda tiče, mislim da su od mene nasledili neke crte lica, pre svega obrve i četvrtast oblik lica. Ali ja uvek u šali kažem da ima po jedan za svačiji ukus. Dame koje vole muškarce tamne kose, svetlije puti i svetlih očiju, imaće mog najstarijeg sina Đulijana. One kojima se dopadaju muškarci tamnijeg tena, sa crnom kosom i tamnim očima, poput mene, imaju mog srednjeg sina Osvalda Gabrijela. A dame koje vole plavušane sa zelenim očima, imaju mog najmlađeg sina Alesandra.
6. U seriji „Kasandra“ ste imali dvojnu ulogu braće blizanaca Ignasija i Luisa. Recite mi, da li Vam je karakterno više sličio Ignacio ili Luis?
– Pa, tumačio sam te likove pre 35 godina, tako da me pitate o periodu koji je veoma daleko iza mene. Prošlo je mnogo vremena. Naravno, danas se ne poistovećujem ni sa jednim od njih, jer su to ipak samo likovi. To su karakteri koji su stvoreni pre 35 godina. Ali kada bih morao da kažem sa kojim sam se od njih tada više poistovećivao, ne danas, već u tom periodu, izabrao bih Luisa Davida. On je čovek sa vrednostima i moralnim principima, mnogo ispravniji, korektniji i pre svega dobar čovek. I danas bih se, naravno, više poistovetio sa Luisom Davidom, ali sada sa 65 godina, a ne sa 35. Danas je to sa mnogo više zrelosti i životnog iskustva.
7. Da li imate blizak odnos sa svojim sinovima? Savetujete li ih nešto i šta najčešće? Da li je to vezano za posao ili emotivan život?
– Uvek sam govorio da su moja deca smisao mog života, svetlost mojih očiju i pokretačka snaga svega što radim. Nikada se nisam odvajao od svojih sinova. Dok sam radio kao glumac za druge produkcijske kuće, kada još nisam imao svoju kompaniju, u svakom ugovoru sam tražio da imam dva slobodna vikenda mesečno – od četvrtka do nedelje – kako bih mogao da ih viđam. Ili sam ja putovao kod njih, ili su oni dolazili kod mene, gde god da sam u tom trenutku snimao.
Uvek sam provodio mnogo vremena sa njima. Zapravo, od 2011. do 2020. godine živeli smo sva četvorica pod istim krovom, uz saglasnost njihovih majki. Moja tri sina i ja živeli smo zajedno u Majamiju kao prava porodica. Zato sam oduvek bio veoma blizak sa svojim sinovima, kao što su i oni oduvek bili veoma bliski sa mnom.
Mislim da sam uspeo da pronađem dobar balans između posla i porodičnog života. Najčešće im savetujem da budu dobri i časni ljudi, da se stalno obrazuju i da vole svoj posao, jer rad čoveku daje dostojanstvo. Učim ih da nikada ne budu ravnodušni pred nepravdom, gde god da se ona događa u svetu. Savetujem ih da se zdravo hrane, treniraju, vežbaju svakodnevno, da ne piju alkohol, ne puše i ne koriste drogu. Ali iznad svega, želim da jednog dana, kada osnuju svoje porodice, budu izvanredni očevi i još bolji supruzi.
8. Šta je ono što Vas inspiriše i pokreće u životu?
– Ono što me danas motiviše da idem napred i što me inspiriše jeste mogućnost da i dalje doprinosim čovečanstvu kroz svoje fondacije, kao i kroz fondacije za koje radim i u čijim upravnim odborima sam član, poput Global Empowerment Mission, ali i mnogih drugih. To me inspiriše i daje mi snagu da nastavim dalje.
Takođe, motiviše me mogućnost da nastavim da stvaram filmove koji ljudima prenose poruke o zajedništvu, ljubavi, učenju i suočavanju sa stvarnošću, kao i da ukazuju na društvene nepravde, kako bi ljudi postali svesni onoga što se zaista dešava u svetu. Sve to me inspiriše, ali ono što me najviše pokreće jeste da gledam kako moja deca napreduju, kako izrastaju u dobre i časne ljude, koji ne ostaju ravnodušni pred bilo kojom nepravdom, ma gde se ona dogodila u svetu. Upravo to me inspiriše i daje mi motivaciju da nastavim dalje.
9. Videla sam da imate lepu saradnju i odnos sa koleginicom Koraimom Tores sa kojom ste delili glavne uloge u „Kasandri“, u to sam se uverila na Vašem putovanju u Dubai. Da li ste još sa nekim kolegama iz pomenute serije ostali u dobrim odnosima, da li se čujete sa njima?
– Iskreno, sa Koraimom imam veoma lep odnos. Više od 30 godina se nismo videli. Kada dugo radite zajedno na jednoj seriji, provodite mesece rame uz rame i na kraju postanete gotovo kao porodica. Tako je bilo i sa Koraimom. Uvek smo imali veoma dobar odnos, uprkos tome što se više od tri decenije nismo sreli.
Nedavno smo se ponovo videli u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Što se tiče drugih glumica sa kojima sam igrao glavne uloge, sa Marijom Elenom Tering, sa kojom sam snimao „Belu udovicu“, i dalje imam veoma dobru komunikaciju. Takođe održavam dobar kontakt i sa Susanom Tores, sa kojom sam igrao u „Vitezu Rauzana“.
Sa većinom ostalih koleginica, međutim, nije tako. Kada se jedan projekat završi, svako nastavi svojim putem i svojim životom. Retko se ponovo sretnemo. Na primer, sa Laurom Flores, sa kojom sam igrao u „Divljem srcu“, činili smo veoma lep glumački par, ali posle toga više nikada nismo zajedno radili niti se ponovo sreli. Rekao bih da sam danas u najčešćem kontaktu sa Marijom Elenom Tering, sa kojom sam snimao „Belu udovicu“ u Kolumbiji. A sada ponovo i sa Korajmom, sa kojom čak razmatram mogućnost da radimo zajedno na jednom projektu koji bismo sami producirali.
Ipak, veoma je teško održavati bliska prijateljstva sa kolegama iz glumačkog sveta. Svako ima svoj život, svoju zemlju i svoje obaveze. Ja sam pomalo poput nomada. Radio sam u više od 20 zemalja širom sveta i stekao mnogo divnih prijatelja i kolega, ali je kontakt sa većinom njih veoma redak. Ponekad se čujemo preko društvenih mreža, ali je zaista teško održavati bliska prijateljstva u svetu umetnosti, ne samo zato što živimo u različitim državama, već i zato što posao svima oduzima mnogo vremena.
10. Znate li da su muškarci u Srbiji kopirali Vaš stil oblačenja, način života kao što su imali Ignasio i Luis, a žene su bile lude za Vama? Kako to komentarišete?
– Da, upoznat sam sa tim da su se, kako u Srbiji, tako i u mnogim drugim zemljama sveta, mnogi muškarci oblačili poput Luisa Davida i Ignasija. Zapravo, kada sam nedavno bio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, upravo mi je to mnogo ljudi reklo – ne samo da su se oblačili kao ja, već su puštali dugu kosu i češljali se na isti način. To je u svoje vreme bio pravi modni trend. Kako danas, posle toliko godina, gledam na to? Kao na veliki kompliment.
Uvek je lepo kada neko poželi da vas oponaša – bilo u načinu oblačenja, ponašanju ili nečem drugom. Međutim, prošlo je već 35 godina i mislim da svako treba da bude ono što jeste, da izgradi sopstvenu ličnost i svoj identitet, a ne da imitira bilo koga. Ali ako je ljudima pre 35 godina pričinjavalo zadovoljstvo da oponašaju taj lik, onda mi je drago zbog toga. Neka su bili srećni.
11. Kakvu asocijaciju imate kada čujete reč Srbija? Da li ste čuli za neku poznatu ličnost odavde?
– O Srbiji znam da tamo imamo mnogo obožavalaca još od vremena kada se prikazivala telenovela „Kasandra“. Znam i da je nekada bila deo Jugoslavije, a da je danas slobodna i suverena država, što me veoma raduje. Sećam se i da su, dok se emitovala „Kasandra“, ulice ostajale gotovo puste jer su ljudi bili ispred televizora.
Kada pomislim na poznate ličnosti iz Srbije, prvo mi na pamet padne Nikola Tesla. Zamislite samo – Tesla je jedan od najvećih pronalazača u istoriji čovečanstva. A pošto sam veliki ljubitelj košarke, odmah pomislim i na Nikolu Jokića.
On je trenutno najbolji igrač NBA lige i dolazi upravo iz Srbije. Zato Srbiju veoma cenim i divim joj se, ne samo zbog njene istorije, već i zbog velikih ljudi koje je dala svetu.
12. Mnogi su bili razočarani kada Vas nisu videli 1997. godine u društvu Koraime Tores i Henrija Soto kada su posetili Srbiju. Zašto Vas nismo videli sa njima i da li biste voleli da posetite našu zemlju?
Iskreno, nisam mogao da im se pridružim 1997. godine, jer me niko nije pozvao. Ljudi iz Srbije nikada nisu stupili u kontakt sa mnom, nikada me nisu potražili niti su mi se na bilo koji način obratili. Zbog toga tada nisam mogao da dođem zajedno sa Henrijem Sotom i Koraimom. Da su kontaktirali mene ili moju kancelariju, sa velikim zadovoljstvom bih posetio Srbiju. Zapravo, i sada bih veoma voleo da dođem u Srbiju, da napravim susret sa fanovima, da podelim sa svima vama lepa iskustva iz više od 35 godina umetničke karijere.
Zato ostajem na raspolaganju i kada god poželite da dođem u Srbiju, biće mi veliko zadovoljstvo. Doći ću sa mnogo ljubavi i pažnje da se družim sa vama i upoznam vas. Međutim, 1997. godine nisam došao jer nas, iskreno, niko nije kontaktirao, niko nas nije pozvao i niko nam se nikada nije obratio.
13. Izgledate sjajno i dan danas. Veliku zaslugu u tome sigurno ima pozitivan pogled koji imate na život. Šta je Vaš recept, eliksir mladosti?
– Mnogo vam hvala na komplimentu što kažete da izgledam veoma dobro, čak i sada, sa svojih 65 godina.
Moj „tajni recept“ je to što nikada nisam prestao da vežbam. Redovno treniram sa tegovima, radim vežbe istezanja poput joge i power joge, kao i aerobne i anaerobne treninge, među kojima je i plivanje. Trening snage sa tegovima radim četiri puta nedeljno. Svakog jutra, u pet sati, čim se probudim, nakon što se zahvalim Bogu i pomolim, izlazim u dvorište i 45 minuta vežbam power jogu i istezanje. Posle toga započinjem dan čašom mlake vode sa prirodnom solju koja sadrži 84 minerala, limunom i 10 grama kreatina. Kasnije popijem dve šolje crne kafe, bez šećera. Šećer sam potpuno izbacio iz svog života, kao i ugljene hidrate. Jedem različite vrste mesa – ribu, govedinu, jagnjetinu, svinjetinu, ćuretinu, piletinu, morske plodove – i mnogo svežeg povrća. Često jedem avokado, paradajz, crni luk, beli luk, brokoli, karfiol, patlidžan i druge vrste povrća.
Ako jedem neku krtolastu biljku, biram batat, odnosno narandžasti slatki krompir. Izbacio sam sva biljna ulja, poput kukuruznog, ulja uljane repice i suncokretovog ulja.
Kuvam na puteru, maslinovom i kokosovom ulju. Ne pijem gazirana pića, sokove niti bilo šta što sadrži šećer. Imam i svoju liniju organskih i prirodnih proizvoda Nuclear Cell Plus Creatine, koja, kako navodi, sadrži sedam važnih suplemenata za organizam. Zahvaljujući disciplini, pravilnoj ishrani, svakodnevnom treningu, ranom ustajanju i kvalitetnom snu od šest do sedam sati, uspeo sam da ostanem zdrav i u dobroj formi. Danas, sa 65 godina, imam struk veličine 32, nosim sako veličine 44, a procenat telesne masti mi je, kako kaže, 9,9 odsto.
Veoma sam ponosan na svoju disciplinu. Tokom čitavog života trenirao sam veoma naporno i zahvaljujući tome danas se sa 65 godina osećam bolje nego mnogi muškarci od 40 godina.
14. Da li Vas fanovi i sada saleću, kakve poruke dobijate na društvenim mrežama? Da li Vas neka nasmeje?
– Kao što sam već rekao, zaista je impresivno to što mi obožavaoci i danas prilaze sa istom toplinom, ljubavlju, poštovanjem i divljenjem. Zahvaljujući internetu i platformama poput Jutjuba, Netfliksa, Prime Videoa, Amazon Prime Videoa, Peacocka i drugih platformi, ljudi svih generacija danas mogu da gledaju moj rad. Zbog toga i dalje dobijam mnogo poruka ispunjenih ljubavlju, pažnjom i poštovanjem. Kakve poruke dobijam? Zaista razne
. Od: „Da li želiš da se udaš za mene?“, preko: „Da li želiš da vodiš ljubav sa mnom?“, pa do: „Mnogo te volim“ i „Ti si moj omiljeni muškarac“.
Dobijam mnogo komplimenata, ali mi se javljaju i ljudi kojima je potrebna pomoć, koji žele da ih neko sasluša ili kojima je dovoljna samo lepa reč i malo pažnje kako bi ponovo pronašli pravi put. Jedna poruka koju posebno pamtim bila je od mlade devojke koja mi je napisala da joj se veoma dopadam i da želi da se uda za mene. Rekao sam joj da je veoma mlada i da bi mogla da mi bude ćerka.
Ona mi je odgovorila: „Da, ali ja nisam Vaša ćerka. Ja sam žena koja Vas voli i želi da se uda za Vas.“
Bilo mi je to veoma simpatično, jer je imala 28 godina i zaista je mogla da mi bude ćerka, ali je insistirala da želi da se uda za mene. Ipak, najviše me diraju poruke ljudi kojima je potrebna podrška. Veoma sam zahvalan jer sam umetnik, humanitarni misionar i društveni aktivista koji već više od 35 godina radi ono što voli i što, nadam se, pomaže ljudima da budu srećniji i spokojni. Svakog dana zahvaljujem Bogu što me je učinio onim što jesam i što mi je dao priliku da ovu svetlost delim sa drugima.
Gospodine Rios, hvala Vam na ovom divnom razgovoru. Bilo mi je zadovoljstvo.
Hvala i Vama na vremenu, pitanjima i ovom razgovoru. Bilo mi je veliko zadovoljstvo. Nadam se da ću uskoro moći da dođem u Srbiju i da Vas upoznam lično. Neka Vas Bog blagoslovi.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar