Predsednik u Subotici svečano obećao veće plate socijalnim radnicima dok gerontodomaćice i dalje primaju bedu s kojom ne može da se živi

Zaboravite na grandiozne fabrike i kilometre novih autoputeva, jer se surova realnost zlatnog doba najjasnije vidi tamo gde nam stari i nemoćni leže u domovima, dok država u predizbornom zanosu konačno priznaje da za jadnih šezdeset pet hiljada dinara više niko normalan neće da kuva, čisti i bavi se najtežim socijalnim radom.

Gerontološki alarm i gorka istina o platama u socijalnoj zaštiti

Tokom svoje već tradicionalno naporne i medijski propraćene terenske turneje po Severnobačkom okrugu, predsednik Aleksandar Vučić svratio je do Gerontološkog centra u Subotici da obiđe situaciju, gde je, verovatno zatečen stvarnosnim brojkama, rešio da javno obznani vest koja je odjeknula poput malog političkog zemljotresa. Ljudi zaposleni u ustanovama socijalne zaštite i centrima za socijalni rad, koji godinama unazad statiraju u pozadini dok se ministri hvale prosečnim platama, ovoga puta dobiće – ni manje ni više – nego najveće povišice u celom javnom sektoru, jer je vlast napokon shvatila da bez ovih ljudi sistem ozbiljno i nepovratno kleca.

Da stvar bude još realnija i prizemnija, predsednik je bez uvijanja priznao ono što građani odavno znaju, a to je da nam opasno nedostaju kuvari, serviseri i negovatelji, jer pošten svet jednostavno odbija da crči za bednih 65.000 do 68.000 dinara mesečno. Dok se gerontodomaćice i medicinske sestre muče sa troškovima života koji lete u nebesa, država se, eto, setila da pokaže neku novu, do sada neviđenu brigu prema najstarijima i onima koji o njima brinu, obećavajući da će se naći način da se ti radnici dodatno motivišu pre nego što nam domovi potpuno ostanu bez ijednog jedinog zaposlenog.

Penzionerske radosti, koncertne dvorane i izborna matematika u septembru

Naravno, nijedna poseta severu naše napaćene domovine ne može da prođe bez tradicionalnog mešanja tema, pa su se tako u istoj rečenici našli nedostajući kuvari, prevremene penzije, misteriozni procenti novih povećanja koji nam stižu sredinom septembra, ali i stara dobra želja lokalnih funkcionera da se odmah započne deveta faza izgradnje subotičkog pozorišta i famozne koncertne dvorane. Dok lokalni moćnici i dalje sanjaju milionske projekte i sede sa telefonima u rukama, obični radnici u socijali i penzioneri mogu samo da pažljivo prate hoće li ova predizborna darežljivost preživeti prve račune za struju i grejanje.

Na kraju krajeva, dok se čeka tačan procenat uvećanih primanja i nova akcija otvaranja klubova za druženje starih, ostaje nam da se divimo toj političkoj veštini u kojoj se svaka sistemska rupa i decenijsko zanemarivanje socijalnog sektora uvek u poslednji čas peglaju emotivnim govorima, svežim obećanjima i novim spiskovima onih koji će, zaboga, ovoga puta dobiti mrvicu više od svih ostalih.