Alarmantno! Ovaj simptom može da ukaže na opaku bolest i do 12 godina pre nego što se pojavi

Ukoliko imate problem sa vidom, to može biti preuranjeni simptom demencije.

Najnovija istraživanja pokazuju da bi gubitak vizuelne osetljivosti, odnosno problemi sa očima, mogli da budu jedan od najranijih znakova demencije. 

Ovaj simptom bi mogao da predviti bolest čak 12 godina pre nego što se dijagnostikuje. 

U istraživanju je učestvovalo 8.623 zdravih ljudi uz Norfolka, u Engleskoj, koji su praćeni dugi nuz godina. Do kraja istraživanja, 537 učesnika je razvilo demenciju, tako da je moglo da se vidi koji su faktori mogli da prethode ovoj dijagnozi, piše Science Alert.

Na samom početku istraživanja, učesnici su imali zadatak da pritisnu dugme čim bi videli trougao koji se formira u polju pokretnih tačaka. Ljudi koji su kasnije razvili demenciju su mnogo sporije videli ovaj trougao na ekranu.

Vizuelni problemi mogu biti rani pokazatelj kognitivnog pada, jer toksični amiloidni plakovi povezani sa Alchajmerovom bolešću mogu prvo da utiču na oblasti mozga povezane sa vidom, dok se delovi mozga povezani sa pamćenjem oštećuju kako bolest napreduje. Dakle, testovi vida mogu otkriti problem pre testova pamćenja.

Postoji nekoliko drugih aspekata vizuelne obrade na koje utiče Alchajmerova bolest, kao što je sposobnost da se vide obrisi objekata (osetljivost na kontrast) i da se razlikuju određene boje (sposobnost da se vidi plavo-zeleni spektar) , što može uticati na živote ljudi, a da oni toga nisu odmah svesni.

Foto: Shutterstock

Još jedan rani znak Alchajmerove bolesti je problem „inhibitorske kontrole“ pokreta očiju, gde se čini da stimulansi koji ometaju lakše zadržavaju pažnju. Naime, ljudi sa Alchajmerom imaju problem sa ignorisanjem ometajućih stimulansa, koji se mogu pojaviti kao problemi sa kontrolom pokreta očiju.

Takođe, neki dokazi sugerišu da ljudi sa demencijom imaju tendenciju da neefikasno obrađuju lica novih ljudi. Drugim rečima, oni ne prate uobičajeni obrazac skeniranja lica osobe sa kojom razgovaraju.

Kod zdravih ljudi, to „skeniranje“ ide od očiju preko nosa do usta. Ovo radimo da bismo „utisnuli“ lice i zapamtili ga za kasnije. Ljudi ponekad mogu osetiti kada osoba sa kojom razgovaraju to ne radi. U stvari, neki lekari koji rade sa osobama sa demencijom prepoznaće da neko ima demenciju čim ga sretnu. Ljudi sa demencijom ponekad mogu izgledati izgubljeno, jer ne pomeraju oči da bi skenirali okolinu, uključujući i lica ljudi koje su upravo sreli.

Iz toga bi sledilo da ćete kasnije biti manje sposobni da prepoznate ljude jer niste utisnuli njihove karakteristike. Dakle, ovaj rani problem u neprepoznavanju ljudi koje ste upravo upoznali mogao bi biti povezan sa neefikasnim pokretom očiju za nova lica, a ne sa čistim poremećajem pamćenja.