radiobalkanfox
Amerikanac Džastin Alvo, dvadesettrogodišnjak koji je zamenio rodni grad životom u ekvadorskim prašumama pored supruge Marije, pripadnice autohtonog plemena Šuar (ili Hivaro), ističe da ljudi gaje ogromnu zabludu kada ovu zajednicu smatraju primitivnom.
Boraveći godinama među Šuarima, uverio se u sasvim suprotnu realnost – reč je o narodu koji raspolaže fascinantnim i kompleksnim poznavanjem prirode, koje se vekovima prenosi sa pokolenja na pokolenje. Džastin je svoju izabranicu upoznao dok je putovao Amazonijom sa ciljem da snimi dokumentarne zapise o svakodnevici ovog plemena. Planirani snimateljski projekat neočekivano se pretvorio u životnu avanturu – zaljubio se, osnovao porodicu i rešio da se trajno nastani u džungli.
Pogledajte u galeriji njihove zajedničke fotografije:
Živeći sa Marijinim srodnicima, Džastin se svakodnevno susreće sa predrasudama u komentarima na društvenim mrežama.
“Najveća zabluda koju stalno viđam, jeste da ljudi misle kako je ova kultura primitivna i neobrazovana”, navodi on.
Iako priznaje da je klasični školski sistem u ovom delu Amazona skroman i po njegovoj proceni slabiji od američkog, naglašava da se istinsko znanje u ovom okruženju ne stiče u klasičnim klupama.
“Ono što imaju jeste znanje koje se prenosi sa kolena na koleno. Poznaju svaku biljku, svaku životinju. Znaju šta je bezbedno za jelo, a šta nije“, objašnjava Džastin i dodaje da to nasleđe daleko nadmašuje puku borbu za opstanak.
“Oni su vrhunski majstori. U Amazoniji niko ne gladuje, jer ako im je potreban alat – sami ga naprave. Ako im je potrebna odeća – sami je izrade. Oni nisu nedovoljno obrazovani, oni su vrhunski čuvari znanja o džungli”, dodaje on.
Razlika između modernog društva i njegove nove zajednice leži upravo u tome što se savremeni svet oslanja na tehnologiju i industriju, dok su Šuari razvili potpunu samostalnost temeljenu na dubokoj povezanosti sa prirodom.
Odlazak u lov i gradnja bez zidova
Od dolaska u Amazoniju, mladi Amerikanac doživeo je brojna iznenađenja. Poseban utisak na njega ostavio je prvi odlazak u lov sa suprugom, njenim ujakom i mlađom braćom uz upotrebu tradicionalnog oružja.
“Išli smo u lov sa duvaljkama. Mogli su sa udaljenosti od oko šest metara neverovatnom preciznošću da pogode malu metu. Njihova veština u rukovanju duvaljkama i praćkama ostavila je snažan utisak na mene”, priznao je.
To mu je bio jasan dokaz da veštine građene generacijama u divljini nije moguće naučiti iz literature ili sa interneta. Jednako ga je fascinirala i brzina kojom Šuari podižu svoje objekte za stanovanje.
“Koriste bambus i lišće za pokrivanje krova i uspevaju da podignu čitavu kuću za svega tri ili četiri dana. Bilo mi je neverovatno da ljudi žive u kućama koje praktično imaju samo drveni okvir i krov od palminog lišća, bez zidova”, ispričao je Džastin.
Učenje od meštana
Za nekoga ko je, uprkos delimično amazonskom poreklu, odrastao u gradskoj sredini, ovakav životni stil predstavljao je poptuno nov svet.
“Iako sam napola Amazonac, osećao sam se kao da sam sleteo na drugu planetu”, istakao je, dodajući da ga je po dolasku obuzeo nesvakidašnji osećaj: “Kao da sam sleteo u neki drugi svet. Ulazite u nečiji dom, ali i u čitav njihov svet znanja. Iako sam napola Amazonac, nisam odrastao kao oni. Ja sam odrastao u gradovima, a oni duboko u netaknutoj džungli.”
Zbog toga je u uvodnim mesecima potpuno zavisio od pomoći Marijine porodice.
“Nisam znao koje biljke ne smem da dodirujem, koje insekte treba da izbegavam, niti koje su zmije otrovne. Bio sam u njihovom svetu i oni su bili ti koji su mene učili, a ne obrnuto“, izjavio je Džastin i priznao da je u početku imao sasvim drugačije zamisli: “Mislio sam da ću im pokazivati zanimljive stvari iz modernog sveta. U stvarnosti se dogodilo upravo suprotno. Oni su meni pokazali stvari o Amazoniji koje nikada nisam mogao ni da zamislim.”
Beba koja je iznenadila pleme
U junu 2026. godine Džastin i Marija postali su roditelji dečaka Olivera. Njegovo rođenje brzo je postalo glavna tema u plemenu, ali ne samo zbog mešovitog porekla. Džastin objašnjava da prosečan muškarac iz naroda Šuar dostže oko 165 centimetara visine, dok su žene u proseku visoke oko 155 centimetara. Usled skromne genetske raznovrsnosti u populaciji, izuzetno visoke osobe su prava retkost. Njihov sin Oliver razvijao se znatno brže u odnosu na lokalne standarde.
“Već tokom prvog meseca nosio je odeću namenjenu šestogodišnjoj deci”, kaže ponosni otac upoređujući ga sa bebom Marijine sestre, rođenim u gotovo isto vreme, razlika u građi bila je očigledna: “Sestra moje supruge rodila je dete otprilike kada i mi. Njena beba sada ima dva meseca, a naš sin jedan, ali Oliver je već dvostruko krupniji. Po zapadnim standardima nije neobično velika beba, ali među Šuarima tako nešto gotovo da nije zabeleženo.”
Džastin, Marija i mali Oliver nastavljaju da kroz snimke na društvenim mrežama i YouTube prikazuju autentičan život u srcu ekvadorske prašume, trudeći se da razbiju viševekovne zablude o ovoj drevnoj kulturi.
Pogledajte video: Ljubavna priča iz Amazonije
Dodaj komentar