Miki Manojlović zašto je odbio Spilberga i šta je razgovarao s Makronom

 Glumac Predrag Miki Manojlović bio je danas gost nove emisije “Za stolom sa Apostolom” koja se emituje na RTS. Njegova karijera je impresivna i za evropske okvire, a doprinos ovoj umetnosti neizmeran. Bard srpske i jugoslovenske glume dotakao se brojnih tema od prijateljstva sa predsednikom Francuske do svojim uloga, a prenosimo vam deo ovog razgovora.

Upravo ste igrali u predstavi “Garderober” u Zagrebu. Kako su vas tamo prihvatili?

– Kao i u Beogradu, nema velike razlike. Gostovali smo sa velikim uspehom u ZKM. 

Nedavno ste radili i na novom projektu koji povezuje Beograd, Zagreb i Sarajevo. Volite li političke trilere?

– Politički trileri su često predvidivi, sa jednom matricom. Imaju napetost, ali retko iznenađuju. Ipak, takvi projekti su zanimljivi jer povezuju različite sredine i priče.

Kako izgleda dan Mikija Manojlovića

Kako se nosite sa prelaskom iz zahtevnih uloga, poput kralja Lira, u svakodnevni život?

– Teško je potpuno se isprazniti od uloge. Ona ostaje u meni. Gluma nije samo zanat, već postojanje. Svaka uloga ostavlja trag, i to je deo umetničkog procesa koji traje.

Vaša veza sa Francuskom je poznata. Kako je ona uticala na vaš život i karijeru?

– Moja majka je iz Crne Gore, otac je rođen u Francuskoj. Od malena sam bio vezan za francuski jezik i kulturu, zahvaljujući baki koja me je učila francuski. Francuska je moja druga domovina, a poznanstvo sa glumcem Simonom Abkarijanom i odnos sa predsednikom Makronom dodatno su obogatili moj život.

Spomenuli ste predsednika Makrona. Kako je došlo do vašeg susreta i razgovora o Kosovu?

– Bio sam na događaju gde je Makron bio gost. Imao sam fotografiju iz Prvog svetskog rata koja povezuje moju porodicu sa njegovom. Kasnije smo se videli na večeri i razgovarali o Kosovu. On me je pitao za mišljenje, a ja sam mu rekao da rešavanje mora biti poštovanjem rezolucije 1244.

Vaša izjava da je predstava “Romeo i Julija” na srpskom i albanskom jeziku uspešnija od briselskih pregovora izazvala je pažnju. Možete li objasniti?

– Ta predstava je spojila dva sveta koji vekovima postoje u sukobu. Pokazali smo da je moguće zajednički raditi, uprkos razlikama i jezicima koji nemaju mnogo veze jedan sa drugim. To je bila pokazna vežba kako jezik može biti sredstvo sporazumevanja, a ne nerazumevanja.

Kako gledate na podeljeno društvo i da li umetnik ima pravo na sopstveno mišljenje u takvom okruženju?

– Društvo je veoma podeljeno i nedostaje dijalog. Umetnik mora imati pravo na svoje mišljenje, ali često je izložen kritikama i napadima, naročito na društvenim mrežama. Važno je da se sagledaju činjenice i da se vodi konstruktivan dijalog.

Čuvena je priča da ste odbili Stivena Spilberga. Zašto?

– On je bio producent, ne režiser. Nisam želeo da učestvujem u filmu koji glorifikuje nestajanje Jugoslavije i ubijanje naroda. To nije bila priča koju sam želeo da podržim.

Zašto niste dobili Zlatnu palmu u Kanu za glavnu mušku ulogu?

– Žan Moro mi je rekla da su morali da nagradu daju i drugim filmovima, iako sam bio blizu. Nagrade su dobre, ali nisu presudne. Važno je šta ostaje posle njih.

Kako ste doživeli atmosferu tokom snimanja “Undergrounda” u ratnom periodu?

– Bilo je teško, nismo bili uvek dobrodošli kao reprezentacija, ali kao pojedinci jesmo. Film je nastao u posebnoj atmosferi i svaki kadar je neponovljiv.

Na kraju, šta za vas znači Vidovdan i vaša uloga Vuka Karadžića?

– Vidovdan je simbol slobode, što je za mene najvažnije. Vuk Karadžić je bio čovek svog i budućeg vremena, veliki reformator jezika i kulture. Ta uloga mi mnogo znači i ponosan sam što sam je igrao.

 Bonus video: Miki Manojlović o Miri Furlan