Na popisu 1991. upisani kao Eskimi

Za Draganu Jurišić pitanje identiteta nikada nije bilo samo rubrika koju treba popuniti u formularu. Fotografkinja, umetnica i filmska autorka odrasla je u porodici u kojoj je majka Srpkinja, otac Hrvat, dok su se ona i njen brat do početka devedesetih osećali i izjašnjavali kao Jugosloveni. Upravo zato jedna naizgled mala porodična scena sa popisa stanovništva 1991. godine danas zvuči kao sažetak mnogo većih promena koje su se tada odvijale oko njih.

Kako je ispričala, popisivač je najpre beležio podatke o njenim roditeljima. Otac se izjasnio kao Hrvat i ateista, majka kao Srpkinja i pravoslavka. Kada je došao red na decu, odgovor njenog oca bio je jednostavan: Jugosloveni.

– Moja majka je Srpkinja, a moj otac je Hrvat. Ja sam bila do ’91. Jugoslovenka, kao i moj brat – prisetila se Dragana.

Prema njenom sećanju, popisivač je odgovorio da takvu opciju ne može da unese. Tada je počela rasprava, jer njen otac nije želeo da prihvati da njegova deca budu upisana drugačije od onoga kako su se do tada osećala.

– I sad, oni su se toliko svađali oko toga. I na kraju je tata rekao: „A je l’ mogu biti Eskimi?“ Onda nas je tip upisao kao Eskime, i mene i mog brata – ispričala je Jurišić kroz smeh.

Baš taj završetak pretvorio je ozbiljnu situaciju u porodičnu anegdotu koja se pamti više od tri decenije, ali njen širi kontekst bio je daleko od bezazlenog.

Važno je, međutim, napraviti razliku između onoga što je Jurišić doživela u svom domu i zvaničnih podataka sa tadašnjeg popisa. Zvanični demografski podaci pokazuju da su se ljudi na popisu 1991. i dalje izjašnjavali kao Jugosloveni, iako se ta odrednica u kasnijim statističkim prikazima nalazi unutar širih kategorija.

Sama Jurišić je mnogo godina kasnije govorila upravo o nestajanju jugoslovenskog identiteta iz javnog i političkog prostora, tvrdeći da su ljudi koji su se tako osećali nakon raspada zemlje praktično ostali bez države sa kojom bi taj identitet povezali.

U ranijem intervjuu otvoreno je rekla da joj je majka Srpkinja, otac Hrvat i da je odrasla u Slavonskom Brodu, gradu na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Navela je i da je do početka devedesetih sebe smatrala Jugoslovenkom, dok je nakon raspada zajedničke države svoj identitet doživljavala kao nešto što više ne može lako da stane u ponuđene nacionalne kategorije.

Za Draganu Jurišić 1991. nije ostala zapamćena samo po popisu.

U septembru te godine izgoreo je porodični stan u Slavonskom Brodu. U vatri su nestale hiljade fotografija, negativa i porodičnih albuma koje je godinama pravio i čuvao njen otac, strastveni fotograf amater. Taj događaj kasnije je opisivala kao trenutak u kojem je, zajedno sa fotografijama, izgubila i deo sopstvene prošlosti.

Njen otac je praktično prestao da fotografiše, dok je ona krenula upravo suprotnim putem.

– Gde je on stao, ja sam počela – zapisala je mnogo godina kasnije objašnjavajući kako je nastala njena potreba da svet posmatra kroz objektiv.

Fotografija joj je, prema sopstvenom svedočenju, postala način da povrati osećaj kontrole nad životom koji se tokom rata raspadao pred njom. Gubitak fotografija posebno je uticao na njeno sećanje, zbog čega je tema pamćenja kasnije postala jedno od važnih mesta njenog umetničkog rada.

Godinama kasnije Jurišić će upravo lični odnos prema nestaloj zemlji pretvoriti u jedan od svojih najpoznatijih umetničkih projekata – „YU: The Lost Country“.

Rad je nastajao između 2011. i 2015. godine, tokom putovanja kroz prostor nekadašnje Jugoslavije. Na put je krenula inspirisana i knjigom Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko“, pokušavajući da kroz mesta, fotografije i sopstvena sećanja rekonstruiše odnos prema zemlji u kojoj je rođena, ali koja više nije postojala.

U tom projektu Jugoslaviju je poredila sa svojevrsnom Atlantidom – mestom koje je nestalo, ali je nastavilo da postoji u sećanju ljudi koji su ga nekada nazivali svojim.

Zanimala ju je sudbina upravo onih koji su se nekada deklarisali kao Jugosloveni, ali i način na koji su nacionalni identiteti nakon raspada zemlje ponovo ispisani, učvršćeni i razdvojeni.

Isečak iz razgovora sa Draganom Markovinom privukao je veliki broj reakcija upravo zato što su se u njenoj priči prepoznali i drugi ljudi sa prostora bivše Jugoslavije.

– Znači nije samo moj stari hteo da ga upišu kao Eskima – našalio se jedan korisnik, dok su drugi u komentarima otvorili mnogo ozbiljniju raspravu o tome da li jugoslovenski identitet i danas postoji nezavisno od države koja je nestala.

Pojedini su pisali da se i njihova deca, rođena godinama nakon raspada Jugoslavije, izjašnjavaju na taj način, dok su drugi tvrdili da čoveku za osećaj pripadnosti nije nužno potrebna država.

 Video:Neverovatna priča: Turčin godinama pokušava da dokaže da je poreklom Srbin