OD POLA DŽAKA CEMENTA DO GALERIJE! Nesvakidašnja priča i izložba profesora istorije

“>

Pogledaj galeriju

“KAD JE OTIŠAO U PENZIJU, SHVATIO JE ŠTA MOŽE”

Uživali smo u nastupu glumice Tijane Vučetić, koja je izvodila izvorne pesme, a potom progovorila o povezanosti s Nenadom Bojićem. Otkrila je da je on bio razredni starešina njene ćerke.

– Zaista me raduje što se odlučili da prisustvujete otvaranju ove izložbe. Nisam znala šta Nenad sve može. Slučajan susret je presudio i došli smo do ideje o ovoj izložbi. Ja Nenada znam neko vreme, dok je mojoj ćerki bio razredni starešina i predavao istoriju. Najveći deo svog života je posvetio deci. Deca ga znaju kao jednog mirnog čoveka, sa dobrom dušom, koji ima pristup deci, kakav treba da ima svaki prosvetni radnik. Ovo što danas možete da vidite je spoj Nenadovog taletan i sposobnosti. Čak i on nije znao šta sve može. Nenada je na ovo naterala njegova želja i ambicija i to što se krilo u njemu. Kad je otišao u penziju, shvatio je šta može. Ove biljke su simbol stare Grčke. Ovo je sjajna sinteza antike i botanike. Sama istorija je navodila Nenada da bude motivisan antičkom Grčkom. Što se mene tiče, samouk nije neuk, a Nenad se sjajno uklapa u taj izraz – rekla je Tijana.

Nenad se obratio publici, a u emotivnom govoru priznao je kako je uopšte došlo do toga da izloži radove, a svemu je prethodio slučajni susret s Tijanom.

– Dobro nam došli, nemojte mi zameriti, prvi put govorim pred ovakvom publikom, uglavnom sam govorio pred decom. Još nisam svestan gde sam došao. Moj prijatelj je držao pečenjaru “Kad jaganjici utihnu” i rekao mi da mu je ostalo pola džaka cementa, rekao da nosim jer imam kuću. Držao sam to par dana u podrumu. Cement se pokvari i ja počnem da razmišljam… Meni iskoči saksija neka na telefonu. I tako je krenula ideja. To je trajalo nekih godinu dana, dok nije počelo da liči na nešto. Napravio sam onda jednu ozbiljnu vazu i onda sam se usudio da pošaljem Milovanu Bojiću, a on kaže: “Sjajno, sjajno, radi radi, ja kupujem”. On je moj najveći mecena, hvala mu. Podržavala su me i deca, svi. Pitao sam i nastavnike likovnog da mi kažu nešto. Bio sam ovde kad je bilo književno veče Goce Opalić Vučinić. Tijana je došla, pozdravila se sa mnom rodbinski. Iznenadila me je pozitivno. Nisam reč rekao o mom radu. Onda smo se sreli u autobusu do Železnika, pričali kako smo i ona kaže: “Razredni, a šta vi ono radite?”. Pošalite mi na Viber. Poslao sam joj sutradan, nije bilo odgovora. Ja sam računao da će mi reći neku kritiku. Posle sedam, osam dana, ja kosim travu, vidim propušteni poziv. Kaže: “Razredni, poslali ste mojoj ćerki slike, a ne meni, tek je sad videla”. Rekla mi je: “Imaš izložbu”. Tako je bilo – rekao je Bojić.

“I ONI KOJI KRENU KASNO, MOGU DA DOSTIGNU VISINE”

Prof. dr Milovan Bojić, Nenadov brat od strica, održao je dirljiv govor, kojim je želeo da nadahne umetnika da nastavi s radom.

– Ova izložba je samo potvrda ko su Bojići i kakvi su. Neki svoj umetnički talenat neki pokažu u mladosti, a neki poput moja dva brata u poznom dobu. Neki prelomi se dese i daju umetničku vrednost. Meni se od prvog dana pogled zadržao na radovima. Video sam deo umetnosti. I sada kada gledate, da ne znate njegovo zanimanje, odmah biste ga povezali sa istorijom i antikom. Ljudi posećuju Atinu tražeći mesto, smeštaj, da makar vide deo Akropolja, Partenon… Ovaj čovek je svoje istorijsko znanje i umeće hteo da prenese. Ovo je odraz njegovog umetničkog nadahnuća, koji čovek obično ima sam sa sobom. Ono što me posebno raduje da i oni ljudi koji kasno krenu u umetnost dosegnu visine. Ne da nikad nije kasno, nego kad se stvori zrno umetničko, ono proklija, propupi. Siguran sam da je ovo samo početak. Ako je jedan deo vaza, njena suština je da zadrži cvet. Ako je subdina cveta da uvene, onda će ona da zadrži neku tečnost ili vlagu da taj svet produženo živi, miriše, da čini lepi kutak u kom se nalazimo. Siguran sam da će Nenad da nam podeli novu izložbu i da neće na ovome stati. Želim ti mnogo uspeha, nove izložbe i umetničke visine.

PROČITAJTE JOŠ: REZULTAT DOBRE ORGANUZACIJE! Bojić: Status Nacionalnog instituta potvrda uloge ”Dedinja” u srpskom zdravstvu

KO JE NENAD BOJIĆ?

Put Nenada Bojića do Galerije 73 nije bio unapred zacrtan. Naprotiv, kako sam kaže, sve je počelo sasvim slučajno. Nenad Bojić rođen je 1958. godine u Prizrenu, a njegova porodica se 1970. preselila u Sremčicu, gde i danas živi. Tokom života radio je u različitim okolnostima, a poslednjih dvadeset godina posvetio je radu kao nastavnik istorije – oblasti koja ga je, kako kaže, oduvek posebno zanimala.

Njegova umetnička priča počela je kada je od prijatelja Belog dobio, kako se ne bi bacilo, pola džaka cementa. Umesto da ga upotrebi za nešto uobičajeno, Bojić je odlučio da istraži šta sve od ovog materijala može da nastane. U naredne dve godine savladavao je, kako sam opisuje, “lakoću” stvaranja, eksperimentišući sa formama i idejama. Nakon toga odlučio je da svoje radove izloži u sopstvenom dvorištu. Pet godina od trenutka kada je sve počelo, njegove skulpture stigle su do tima Galerije 73.