radiobalkanfox
- Pre muzičke karijere radio je kao građevinski radnik i ne stidi se nijednog posla
- Šeki je otkrio kako je započeo pevačku karijeru, od audicije do priznanja kao kvalifikovani pevač
Pevač narodne muzike Šeki Turković (72), na estradnoj sceni prisutan je već 46 godina, a jednom je govorio o svojoj karijeri, privatnom životu i finansijskim izazovima sa kojima se suočava.
Iako se u javnosti dugo spekulisalo da živi u Americi i vozi kamione, Turković je odlučio da stavi tačku na te navode i otkrije šta zapravo radi:
“Ma kakvi kamioni, to nije istina! Ja vozim mali kombi, vozim poštu tamo gde živim. Odradim toliko da mi ne bude dosadno, a subotom pevam, ponekad, ne baš stalno. Nekada dve subote u mesecu, a nekada nijednu. Iskren sam celog života, u celoj mojoj karijeri, pa i sada”.
Borba za egzistenciju
Šeki je penzionisan 2009. godine kada je dobio status umetnika. Međutim, iznos njegove penzije dostigao je tek oko 30.000 dinara:
„Otišao sam u penziju 2009. godine, dobio status umetnika. Penzionisali su me, ali to je neka mala penzija od 30.000 dinara“.
Pevač priznaje da je život sa ovim iznosom izuzetno težak i da su mu dodatni prihodi od pevanja neophodni kako bi preživeo:
„Vrlo je teško. Da mi nije još mikrofona, veruj mi, pitao bih se kako da preživim. Ali ja se nekako koprcam“.
Počeci Šekija Turkovića
Pevač Šeki Turković bio je jako popularan na prostorima bivše Jugoslavije osamdesetih godina, a malo ko zna da je pre pevanja radio kao građevinski radnik. Turković se nijednog posla ne stidi, a svojevremeno je govorio šta je radio kako bi se prehranio, kada se dotakao i zdravstvenih problema.
Šeki Turković je svojevremeno objasnio kako je ušao u muzičke vode, a otkrio i da je u jednom trenutku napustio sve i preselio se u Ameriku.
– Zaposlio sam se u građevinskoj firmi “Hidrotehnika”, tako se zvala. Nije bilo loše. Kopaš kanale, mešaš malter, plata redovna, živeli smo u samačkom hotelu i bio sam svoj čovek. E, tu sam počeo pomalo da pevam… Znali su ljudi da lepo pevam, ali do tada sam pevao samo na priredbama u školi, ništa, da kažem, ozbiljno, važno… Jedno veče smo otišli u neku prčvaru kod Cvetkove pijace i malo smo slušali muziku. Znaš kako, građevinci, fizikalci završe pos’o i gde će nego u kafanu. Tu smo dolazili često. I navalilo društvo to neko veče da im pevam i samo ponavljaju: “Aj ti da da otpevaš dve-tri pesme, ajde, ajde!” Bilo nas četvorica za stolom i na kraju se dogovorimo – ajde da pevam! Pozovemo šefa orkestra, pitamo ga je l’ može, a on kaže: može, ali jedna pesma je tri hiljade! Pazi, da mi platimo pa mogu da pevam! Skupimo ti mi dvanaest hiljada i ustanem ja da pevam. Otpevam te četiri pesme, kad ono – gosti mi ne daju da siđem sa bine, traže još! Prilazi mi šef orkestra i pita me, na jekavici, to sam dobro zapamtio, gdje inače pevam. Pogledam ga i kažem, nigde. Nigde? Bilo mu čudno. Nastavlja on da se raspituje odakle sam, gde radim, šta radim… Odgovaram da radim u građevinskoj firmi, kopam kanale, mešam malter i vozim kolica. Hoćete li, kaže, da pevate? Što da neću.
– Tad smo kanale kopali u Mirijevu, bio je maj, sećam se kao danas: rodile trešnje u Mirijevu, mi beremo, jedemo, krademo, a seljaci nas jure! I odem ti ja taj jedan dan u maju, po savetu tog šefa orkestra, u udruženje “Melos”. Uzmem lepo bolovanje i odem da polažem audiciju. I položim! I pazi sad ti ovo! Dobio sam diplomu da sam – kvalifikovani pevač! Ne KV kopač kanala, nego KV pevač! Čovek s’ diplomom.
Bonus video:
(Kurir)
Dodaj komentar