Tramp na aparatima jer su Iranci otkrili kako da proizvode neverovatnu količinu struje od vazduha i čistog inata

Zaboravite na beskrajna geopolitička prepucavanja i dežurne američke pretnje, jer su Iranci upravo obrnuli igricu i pred očima celog sveta dokazali da je najveća revolucija zapravo – surova reciklaža sopstvenog dima. Dok pametni Zapad i dalje rasipa milijarde učeći o zelenoj agendi, Teheran iz čistog prkosa pravi postrojenja koja proizvode milione besplatnih megavata, štedeći ogromne količine gasa i pritom ozbiljno, ali vrlo ozbiljno kidajući živce Vašingtonu.

Termodinamika na iranski način ili kako se od vrelog vazduha pravi imperija

Dok se čitav takozvani slobodni svet fanatično bavi uvođenjem sankcija, crtanjem crvenih linija i hroničnom brigom o tome šta se dešava na Bliskom istoku, Iran je u međuvremenu odlučio da potpuno prevari osnovne zakone termodinamike i održi besplatnu lekciju iz energetske efikasnosti. Kako je slavodobitno preneo iranski Press TV, u provinciji Kermanšah uspešno je završena epska izgradnja parne jedinice u kombinovanoj elektrani Dalahu, čime je ukupna snaga ovog energetskog čudovišta lansirana na nestvarnih 910 megavata, i to bez ijednog jedinog kubika dodatno potrošenog goriva.

Genijalnost ovog inženjerskog bezobrazluka leži u tome što nova jedinica bukvalno krade toplotu iz izduvnih gasova dve postojeće gasne turbine – toplotu koja bi u svakoj normalnoj, prosečnoj balkanskoj ili evropskoj zemlji jednostavno otišla u atmosferu da beskorisno greje oblake. Umesto toga, ta otpadna energija se sada gura u specijalne kotlove, proizvodi paru i bez kapi dodatnog znoja ili potrošenog prirodnog gasa generiše bonus od 290 megavata, podižući efikasnost celog kompleksa na nezamislivih 58,5 odsto.

Domaća pamet protiv globalnog embarga i štednja epskih razmera

Da bi američka noćna mora bila kompletna i apsolutno savršena, ovaj poduhvat nije kupljen iz uvoza na rasprodaji, već predstavlja brutalnu demonstraciju domaće prkosne industrije. Glavni izvođač, iranska kompanija Farab, potrudila se da skoro polovina ukupne opreme bude proizvedena unutar zemlje, dok je kod onog najbitnijeg dela – tropritisnog generatora pare – udeo domaće pameti čak 61 odsto, što jasno poručuje da sankcije očigledno deluju isključivo kao vrhunski motivacioni trening za iranske inženjere.

Ekonomski i ekološki efekat ove energetske akrobacije je takav da bi prosečan evropski ministar ekologije zaplakao od sreće, jer se godišnje uštedi oko 600 miliona kubnih metara gasa, što je, prema rečima zvaničnika poput Ruholaha Espananija, ekvivalentno sumanutoj cifri od 600 miliona litara tečnog goriva koje sada može da se preusmeri na domaćinstva, industriju ili crno tržište, po slobodnom izboru. Na kraju dana, Iran nije pronašao nikakvo novo, magično gorivo, već je samo odlučio da prestane da bude glup i rasipnički nastrojen, koristeći do poslednje kapi energiju koju je već proizveo, ostavljajući pritom globalne posmatrače da u čudu gledaju kako se od čistog dima i inata pravi ozbiljna država.